Тужиље су поднеле одговор на ревизију захтевајући накнаду за трошкове њеног састава.

Врховни касациони суд је испитао побијену пресуду на основу члана 403. став 2. тачка 2. и 408. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 55/14), па је нашао да је ревизија дозвољена, али да није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Такође, неосновани су ревизијски наводи да је другостепени суд учинио битну повреду из члана 374. став 1. у вези члана 8. ЗПП-а, с обзиром на то да је чињенично стање оно које је утврђено у првостепеној пресуди.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиље су правни следбеници сада пок. ЂЂ. Отац тужиља је 29.11.1995. године купио од сада пок. ЕЕ (мајке тужене) предметну парцелу и одмах ступио у посед парцеле. Уговорену купопродајну цену од 3.000 ДЕМ претходник тужиља је исплатио у три рате закључно са 03.08.1996. године. Отац тужиља је преминуо 2011. године, а тужиље се од тада налазе у несметаној државини предметне парцеле-пољепривредног земљишта. Фактичку власт тужиље остварују непосредно и преко свог претходника од новембра 1995. године, у трајању дужем од 20 година, али је у земљишним књигама као власник уписана тужена ДД, чија мајка је продала парцелу оцу тужиља. Претходник тужиља је безуспешно покушавао да закључи уговор о промету непокретности са наследницима мајке тужене, која је преминула 1997. године. Тужиље су тужбом тражиле утврђење права својине одржајем, јер су дуже од 20 година држаоци пољопривредног земљишта у уверењу да је њихово власништво по основу наслеђа иза свог оца.

Код тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је одбио тужбени захтев за утврђење права својине, уз образложење да тужиље не могу по основу одржаја стећи својину на предметној непокретности, сматрајући да рок за одржај тече од тренутка коначне исплате купопродајне цене, па нису имале савесну државину.

Супротно, другостепени суд је применио материјално право садржано у одредби члана 28. ст. 4 . Закона о основама својинско правних односа- ЗОСПО, (“Службени лист СФРЈ'', бр.6/80, 36/90, “Службени лист СРЈ'', бр.29/96, “Службени гласник РС'', бр.115/2005) преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев, сматрајући да су тужиље као савесни држаоци стекле својину на предметној непокретности ванредним одржајем.

Одредбом члана 28. став 4. Закона о основама својинско правних односа- ЗОСПО, (“Службени лист СФРЈ'', бр.6/80, 36/90, “Службени лист СРЈ'', бр.29/96, “Службени гласник РС'', бр.115/2005), прописано је да савестан држалац непокретне ствари на коју други има право својине стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година. Чланом 30. ст. 1. и 2. истог закона прописано је да време потребно за одржај почиње тећи оног дана када је држалац ступио у државину ствари, а завршава се истеком последњег дана времена потребног за одржај. У време потребно за одржај урачунава се и време за које су претходници садашњег држаоца држали ствар као савесни и законити држаоци, односно као савесни држаоци.

Према члану 72. Закона о основама својинско правних односа државина је законита ако се заснива на пуноважном правном основу који је потребан за стицање права својине и ако није прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења, а савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова, при чему се савесност државине претпоставља.

На утврђено чињенично стање правилно је другостепени суд применио материјално право садржано у цитираним одредбама, када је закључио да је за стицање својине одржајем битан објективни посед односно државинско стање, које у конкретном случају траје од 29.11.1995. године, када је купопродаја уговорена и предат посед. Правни претходници странака закључили су тада усмени уговор о промету непокретности који су фактички извршили у целости предајом поседа и исплатом уговорене цене, тако да тужиље, односно њихов правни претходник на тај начин по основу купопродаје, држе и користе наведену парцелу од новембра 1995. године.

Неосновани су ревизијски наводи тужене да је другостепени суд погрешно применио материјално право из одредбе чланова 28. став 4. и 72. ЗОСПО. Одржај, као основ за стицање права својине у смислу члана 28. Закона о основама својинскоправних односа подразумева да власник не врши својинско право на ствари коју држалац користи неометано и непрекидно током одређеног законом прописаног рока и то савесно у уверењу да је он њен власник. Нужни услов за стицање права својине ванредним одржајем је савесност државине, а не њена законитост. Несавесна државина не може никада, па ни протеком времена да доведе до стицања права својине, али законитост државине је услов за стицање својине само код редовног одржаја из члана 28. став 2. Закона о основама својинскоправних односа. У смислу правила о ванредном одржају из члана 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа на коме је заснована одлука суда, савестан је држалац онај који непокретност држи у уверењу да је њен власник, а да није знао нити је према околностима случаја могао знати да непокретност коју држи није његова, а несметани посед у трајању од 20 година доказује оправданост таквог уверења. Институт одржаја се заснива и на чињеници не вршења права својине од стране власника. У првостепеном поступку је изведеним доказима (саслушањем сведока) поуздано утврђено да су тужиље у непрекидној и несметаној државини предметне парцеле дуже од 20 година, будући да је парцела обрађивана од стране њиховог правног претходника, а након његове смрти од стране тужиља, из чега следи да су као савесни држаоци непокретне ствари стекли право својине на ту ствар одржајем у смислу наведене законске одредбе, јер је рок за одржај истекао је у новембру 2015.године, пре подношења тужбе (06.07.2016. године). Савесна државина се претпоставља, па онај ко тврди другачије мора то и да докаже.

Тужена у ревизији не истиче околности које би довеле у сумњу законску претпоставку о савесности тужиља као држалаца и истинитост исказа сведока на основу којих је утврђено да су правни претходник тужиља и тужиље били у непрекидној – непосредној државини предметне парцеле у времену дужем од 20 година (од предаје парцеле у посед 29.11.1995. године до подношења тужбе 06.07.2016. године).Тужена током поступка није доказала да је ту парцелу држала и користила, нити да је било шта предузимала како би вратила посед на парцели коју је отуђила њена мајка - правни претходник тужене. Тужиље су моментом отварања наслеђа, оца пок. ЂЂ постале држаоци спорне парцеле (члан 73 Закона о основама својинскоправних односа), али нису могле бити оглашене за наследнике на њој зато што њихов правни претходник није био уписан у јавним књигама као власник тог земљишта.

Имајући у виду наведено, правилно је другостепени суд применио материјално право када је усвојио захтев тужиља за утврђење права својине на предметној непокретности, дајући при томе разлоге које у свему прихвата и Врховни касациони суд. Правилност оваквог закључка другостепеног суда се осталим наводима ревизије не доводи у сумњу.

Одлука о трошковима поступка донета је на основу члана 154. став 1. ЗПП јер трошкови одговора на ревизију нису били потребни ради вођења парнице.

На основу члана 414. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић