Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešene primene materijalnog prava.

Ispitujući prvilnost prvostepene presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postuku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je u dnevnom listu „Politika“ od 26.10.2010. godine objavila javni poziv za izražavanje zainteresovanosti za pružanje konsultantskih usluga za izradu katastra nepokretnosti – Projekat katastra nepokretnosti i upisa prava – IDA kredit br. YF 3908, na koji javni poziv tužilja je podnela prijavu i sa tuženom 27.12.2010. godine zaključila ugovor o delu, sa zadatkom da pruža usluge u periodu od 28.12.2010. godine do 27.05.2011. godine (ili u drugom periodu, o čemu će se ugovorne strane naknadno saglasiti), s tim što će tužena platiti tužilji naknadu za izvršene usluge po pravilu čovek/mesec sistem, u skladu sa visinom nadoknade dogovorene u aneksu C „Procena troškova usluga“ i „Tabeli sa naknadama“, u iznosu koji neće prelaziti 332.200,00 dinara, a koji iznos uključuje taksativno navedene troškove kao u ovom ugovoru, kao i sve obaveze u smislu poreza i doprinosa. Iz sadržine navedenog ugovora dalje sledi da će tužilja pružati usluge određene u aneksu A, koje po sadržaju predstavljaju izradu katastra nepokretnosti sa opisom rada u fazama jedan i dva, da je ugovoren probni rad u periodu od 2 meseca, s tim da ako se tužiljini ostvareni rezultati pokažu kao zadovoljavajući, da će njen angažman biti produžen do kraja Projekta. Po isteku probnog rada, tužilja je nastavila da radi kod tužene kao konsultant, zbog čega je tužilja smatrala da zadovoljava i da treba da nastavi da radi do kraja Projekta, kao i svi ostali angažovani u toj službi, kojima je rad produžen. Krajem aprila 2011. godine od strane zaposlene BB tužilji je saopšteno da više ne dolazi na posao, tako da tužilja od 01.05.2011. godine više nije bila angažovana na navedenom Projektu.Tužilja je tužbu podnela 12.12.2011. godine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je nižestepenim presudama odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje.

Tužilja je tužbom tražila da se utvrdi da joj je nezakonito prestao radni odnos po ugovoru o radu na određeno vreme, kao i da se obaveže tužena da je vrati na rad, odnosno da je rasporedi na radno mesto diplomiranog ..., sa svim pravima iz ugovora, za period od 28.04.2011. godine do 22.05.2012. godine, kada je završen ugovoreni Projekat, kao i da joj naknadi štetu zbog neisplaćene zarade i doprinosa za period od 28.04.2011. godine do 22.05.2012. godine.

Članom 195. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br 24/05, 61/05, 54/09), propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, dok je stavom dva istog člana propisano da rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Prema napred citiranoj odredbi Zakona o radu postupak se u radnom sporu pokreće tužbom, međutim, u ovoj vrsti spora podnošenje tužbe vezano je za rok od 90 dana. Rok za podnošenje tužbe je prekluzivni rok materijalnog prava i njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, a o blagovremenosti tužbe sud je dužan da vodi računa po službenoj dužnosti. Računanje roka zavisi od toga da li je pravo koje se štiti povređeno odlukom ili faktičkom radnjom. Ako je pravo povređeno faktičkom radnjom, rok se računa od dana saznanja za povredu, i to je dan kada je zaposleni saznao da mu je neko pravo uskraćeno, ograničeno, suženo ili na drugi način narušeno. U tom slučaju, rok počinje teći prvog narednog dana od saznanja, a ističe protekom zakonom propisanog roka. Dan saznanja za povredu prava vezuje se za punu izvesnost o postojanju povrede.

Tužilja je zaštitu svog prava iz radnog odnosa inicirala pokretanjem spora pred nadležnim sudom, koji spor je po svojoj prirodi radni spor, s obzirom da je tužilja tražila da se utvrdi da joj je nezakonito prestao radni odnos po ugovoru o radu na određeno vreme i da se obaveže tužena da je vrati na rad, sa kojih razloga se primenjuju posebne odredbe o postupku u parnicama iz radnih odnosa i to odredbe Zakona o radu, koje regulišu zaštitu prava zaposlenih pred sudom. Kod utvrđenog da je tužilji krajem aprila 2011. godine od strane BB saopšteno da više ne dolazi na posao i da tužilja od 01.05.2011. godine više nije bila angažovana od strane tužene, kada je sasvim izvesno tužilja saznala za povredu svog prava, pa kako je tužilja tužbu podnela 12.12.2011. godine, to sledi da je tužba neblagovremena, odnosno da je protekao rok za podnošenje tužbe propisan članom 195. stavom 2. Zakona o radu, zbog čega je tužilja izgubila pravo na sudsku zaštitu, i sa kojih razloga je neosnovan zahtev tužilje.

S obzirom na to da od odluke o zahtevu da se utvrdi da je tužilji nezakonito prestao radni odnos zavisi odluka o zahtevu za vraćanje na rad i isplatu nakande štete u visini pripadajućih plata i doprinosa, to su i ti zahtevi tužilje neosnovani.

Sa napred navedenih razloga, navodi revizije su ocenjeni kao neosnovani i revizija tužilje odbijena, kao neosnovana.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić