Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешене примене материјалног права.

Испитујући првилност првостепене пресуде на основу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 87/18), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није основана.

У постуку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужена је у дневном листу „Политика“ од 26.10.2010. године објавила јавни позив за изражавање заинтересованости за пружање консултантских услуга за израду катастра непокретности – Пројекат катастра непокретности и уписа права – IDA kredit br. YF 3908, на који јавни позив тужиља је поднела пријаву и са туженом 27.12.2010. године закључила уговор о делу, са задатком да пружа услуге у периоду од 28.12.2010. године до 27.05.2011. године (или у другом периоду, о чему ће се уговорне стране накнадно сагласити), с тим што ће тужена платити тужиљи накнаду за извршене услуге по правилу човек/месец систем, у складу са висином надокнаде договорене у анексу Ц „Процена трошкова услуга“ и „Табели са накнадама“, у износу који неће прелазити 332.200,00 динара, а који износ укључује таксативно наведене трошкове као у овом уговору, као и све обавезе у смислу пореза и доприноса. Из садржине наведеног уговора даље следи да ће тужиља пружати услуге одређене у анексу А, које по садржају представљају израду катастра непокретности са описом рада у фазама један и два, да је уговорен пробни рад у периоду од 2 месеца, с тим да ако се тужиљини остварени резултати покажу као задовољавајући, да ће њен ангажман бити продужен до краја Пројекта. По истеку пробног рада, тужиља је наставила да ради код тужене као консултант, због чега је тужиља сматрала да задовољава и да треба да настави да ради до краја Пројекта, као и сви остали ангажовани у тој служби, којима је рад продужен. Крајем априла 2011. године од стране запослене ББ тужиљи је саопштено да више не долази на посао, тако да тужиља од 01.05.2011. године више није била ангажована на наведеном Пројекту.Тужиља је тужбу поднела 12.12.2011. године.

Код тако утврђеног чињеничног стања, правилно је нижестепеним пресудама одбијен, као неоснован захтев тужиље.

Тужиља је тужбом тражила да се утврди да јој је незаконито престао радни однос по уговору о раду на одређено време, као и да се обавеже тужена да је врати на рад, односно да је распореди на радно место дипломираног ..., са свим правима из уговора, за период од 28.04.2011. године до 22.05.2012. године, када је завршен уговорени Пројекат, као и да јој накнади штету због неисплаћене зараде и доприноса за период од 28.04.2011. године до 22.05.2012. године.

Чланом 195. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр 24/05, 61/05, 54/09), прописано је да против решења којим је повређено право запосленог или када је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, док је ставом два истог члана прописано да рок за покретање спора јесте 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права.

Према напред цитираној одредби Закона о раду поступак се у радном спору покреће тужбом, међутим, у овој врсти спора подношење тужбе везано је за рок од 90 дана. Рок за подношење тужбе је преклузивни рок материјалног права и његово пропуштање доводи до губитка права на судску заштиту, а о благовремености тужбе суд је дужан да води рачуна по службеној дужности. Рачунање рока зависи од тога да ли је право које се штити повређено одлуком или фактичком радњом. Ако је право повређено фактичком радњом, рок се рачуна од дана сазнања за повреду, и то је дан када је запослени сазнао да му је неко право ускраћено, ограничено, сужено или на други начин нарушено. У том случају, рок почиње тећи првог наредног дана од сазнања, а истиче протеком законом прописаног рока. Дан сазнања за повреду права везује се за пуну извесност о постојању повреде.

Тужиља је заштиту свог права из радног односа иницирала покретањем спора пред надлежним судом, који спор је по својој природи радни спор, с обзиром да је тужиља тражила да се утврди да јој је незаконито престао радни однос по уговору о раду на одређено време и да се обавеже тужена да је врати на рад, са којих разлога се примењују посебне одредбе о поступку у парницама из радних односа и то одредбе Закона о раду, које регулишу заштиту права запослених пред судом. Код утврђеног да је тужиљи крајем априла 2011. године од стране ББ саопштено да више не долази на посао и да тужиља од 01.05.2011. године више није била ангажована од стране тужене, када је сасвим извесно тужиља сазнала за повреду свог права, па како је тужиља тужбу поднела 12.12.2011. године, то следи да је тужба неблаговремена, односно да је протекао рок за подношење тужбе прописан чланом 195. ставом 2. Закона о раду, због чега је тужиља изгубила право на судску заштиту, и са којих разлога је неоснован захтев тужиље.

С обзиром на то да од одлуке о захтеву да се утврди да је тужиљи незаконито престао радни однос зависи одлука о захтеву за враћање на рад и исплату наканде штете у висини припадајућих плата и доприноса, то су и ти захтеви тужиље неосновани.

Са напред наведених разлога, наводи ревизије су оцењени као неосновани и ревизија тужиље одбијена, као неоснована.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија

Слађана Накић Момировић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић