Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013 - US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu ZPP), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, niti za ujednačavanjem sudske prakse, odnosno novim tumačenjem prava, imajući u vidu vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, kao i način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva. U nižestepenim presudama izražen je pravni stav da tužiocu pripada razlika između iznosa naknade zarade primljene za vreme privremenog udaljenja sa rada i punog iznosa osnovne zarade, s obzirom na to da je krivični postupak protiv njega obustavljen pravnosnažnom odlukom, odnosno tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo. Odluke nižestepenih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva zasnovane su na primeni odgovarajućih odredaba materijalnog prava - člana 169. tačka 1. u vezi člana 168. i člana 164. Zakona o radu, člana 154. Zakona o obligacionim odnosima u vezi odredbi člana 217. i 250. Zakona o policiji, koje su u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Tužena uz reviziju nije dostavila pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazilo da se radi o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, što bi opravdavalo odlučivanje radi ujednačavanja sudske prakse.

Na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ima ceniti prema članu 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS, na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade podneta je 13.06.2018. godine, a vrednost predmeta spora je iznos od 982.140,63 dinara. Podneskom od 04.09.2019. godine tužilac je preinačio tužbu, a vrednost predmeta spora je iznos od 1.007.309,13 dinara.

U ovom sporu iz radnog odnosa koji se odnosi na potraživanje u novcu, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić