Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавилa ревизију, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11, 49/2013 - УС, 74/2013-УС, 55/2014, 87/2018 и 18/2020, у даљем тексту ЗПП), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. истог члана прописано је да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана, одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженe, као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. ЗПП. Не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, нити за уједначавањем судске праксе, односно новим тумачењем права, имајући у виду врсту спора, садржину тражене судске заштите, као и начин пресуђења и разлоге за усвајање тужбеног захтева. У нижестепеним пресудама изражен је правни став да тужиоцу припада разлика између износа накнаде зараде примљене за време привременог удаљења са рада и пуног износа основне зараде, с обзиром на то да је кривични поступак против њега обустављен правноснажном одлуком, односно тужилац је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело. Одлуке нижестепених судова о основаности тужбеног захтева засноване су на примени одговарајућих одредаба материјалног права - члана 169. тачка 1. у вези члана 168. и члана 164. Закона о раду, члана 154. Закона о облигационим односима у вези одредби члана 217. и 250. Закона о полицији, које су у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда, у којима је одлучивано о захтевима тужилаца са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом. Тужена уз ревизију није доставила правноснажне пресуде из којих би произлазило да се ради о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, што би оправдавало одлучивање ради уједначавања судске праксе.

На основу члана 404. ЗПП, Врховни касациони суд одлучио као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и нашао да ревизија тужене није дозвољена.

Према члану 441. ЗПП, ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу у овој врсти спора, дозвољеност ревизије се има ценити према члану 403. став 3. ЗПП, према коме ревизија није дозвољена уколико вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС, на дан подношења тужбе.

Тужба ради ради накнаде штете због мање исплаћене зараде поднета је 13.06.2018. године, а вредност предмета спора је износ од 982.140,63 динара. Поднеском од 04.09.2019. године тужилац је преиначио тужбу, а вредност предмета спора је износ од 1.007.309,13 динара.

У овом спору из радног односа који се односи на потраживање у новцу, у коме вредност предмета спора не прелази 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужбе, ревизија тужене није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић