Врховни касациони суд је примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног доставио Републичком јавном тужиоцу, у складу са одредбом члана 488. став 1. КЗ те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета и правноснажна решења против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Врховни касациони суд налази да је тачно да је Уставни суд одлучујући о иницијативи за оцену уставности одредбе члана 262. став 2. ЗКП, донео одлуку IУз- 134/19 која је објављена у Службеном гласнику Републике Србије број 27 од 24.03.2021. године: „Утврђује се да одредба члана 262. став 2. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) у делу који гласи: „Подаци о висини трошкова и захтева за њихову накнаду могу се поднети најкасније у року од једне године од дана правноснажности пресуде или решења из става 1. овог члана“, није у сагласности за Уставом и потврђеним међународним уговором“ те да је одредба члана 262. став 2. Законика о кривичном поступку у том делу престала да важи даном објављивања предметне одлуке Уставног суда IУз-134/19 у Службеном гласнику Републике Србије број 27 од 24.03.2021. године.

Одредбом члана 60. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се закон и други општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговором или законом, не могу примењивати на односе који су настали пре објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени.

Одредбом члана 61 став 1. Закона о Уставном суду прописано је да свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет, а ставом 2. истог члана да се предлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године.

Побијана решења Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1 По1 13/15 од 27.12.2016. године и Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж2 По1 8/17 од 13.01.2017. године, као појединачни акти, донета су у време када одредба члана 262. став 2. ЗКП није била уставно оспорена па су, самим тим, наведена правноснажна решења донета у складу са тада важећим законом.

Врховни касациони суд, супротно наводима захтева, налази да се на одлуке које су донете пре објављивања цитиране одлуке Уставног суда IУз-134/19, што се односи и на побијана решења која су предмет одлучивања по предметном захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног, као појединачне акте, примењује одредба члана 61. Закона о Уставном суду.

Наиме, о предлогу за измену конкретних појединачних аката - решења Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1 По1 13/15 од 27.12.2016. године и Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж2 По1 8/17 од 13.01.2017. године у складу са одредбом члана 61. Закона о Уставном суду одлучује "надлежни орган" што је у конкретном случају Апелациони суд у Београду, Посебно одељење који је донео побијана решења о трошковима поступка. Надлежни суд одлучује да ли су испуњени услови за примену наведених одредби и измену појединачног акта, а посебно да ли су испуњени услови у погледу рокова прописаних одредбом члана 61. став 2. Закона о Уставном суду.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 491. став 1. ЗКП одлучио као у изреци пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Председник већа-судија

Сања Живановић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Драгомир Милојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић