-бранилац окривљеног Д.Д., адвокат С.И., због повреде члана 8, 23. и 17. Уговора о изручењу закљученог између Републике Македоније и Републике Србије, повреду мултилатералних конвенција Европске конвенције о екстрадицији, Додатног протокола уз Европску конвенцију о екстрадицији и Другог додатног протокола уз Европску конвенцију о екстрадицији, као и због повреде члана 5. КЗ којом се указује на повреду закона из члана 439. тачка 2. КЗ, а указује се и на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438.с тав 1. тачка 1. ЗКП са предлогом да Врховни касациони суд побијана решења преиначи и утврди да нису испуњене законске претпоставке за издавање правосудним органима Републике Македоније окривљеног Д.Д.

Врховни касациони суд је у седници већа одржаној у смислу одредбе члана 487. став 1. ЗКП након разматрања списа предмета и навода захтева за заштиту законитости бранилаца окривљеног нашао:

Захтеви су недозвољени.

Чланом 485. став 1. тачка 2. ЗКП прописано је да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или одлуком у поступку који је претходио њеном доношењу примењен закон за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и међународним уговорима.

Чланом 485. став 1. тачка 3. ЗКП прописано је да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или одлуком у поступку који је претходио њеном доношењу повређено или ускраћено људско право и слодоба окривљеног или другог учесника у постуку које је зајемчено Уставом или Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода са додатнинм протоколима, а то је утврђено одлуком Уставног суда или Европског суда за људска права.

Чланом 485. став 4. истог Законика прописано је да окривљени може поднети захтев за заштиту законитости због таксативно набројаних повреда тог законика, учињених у првостепеном поступку и поступку пред апелационим судом.

Право окривљеног за подношење захтева због повреде закона је по ставу Врховног касационог суда сходно наведеној законској одредби, ограничено на повреде које су таксативно наведене у ставу 4. члана 485. ЗКП. Према томе, окривљени може поднети захтев за заштиту законитости због повреда тог законика: члан 74, члан 438. став 1. тачка 1.) и 4.) и тачка 7.) до 10.) и став 2. тачка 1.), члан 439. тачка 1.) до 3.) и члан 441. ст. 3. и 4. учињених у првостепеном поступку и поступку пред апелационим судом.

Указујући на повреду закона из члана 439. тачка 2. ЗКП, која формално представља законски разлог због кога је окривљеном дозвољено подношење захтева за заштиту законитости, бранилац окривљеног Д.Д., адвокат Р.К. ту повреду везује за чињеницу да окривљени Д.Д. има држављанство и Републике Србије. Имајући у виду да је побијаним решењима цењена испуњеност законских претпоставки за изручење правосудним органима Републике Македоније окривљеног Д.Д. као држављанина Републике Македоније, Врховни суд налази да је на овај начин истакнута повреда закона из члана 439. тачка 2. ЗКП, недозвољена.

По налажењу Врховног касационог суда у односу на одлуку о испуњености законских претпоставки за изручење правосудним органима окривљеног страној држави, недозвољено је и истицање битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП, која формално представља дозвољен разлог за подношења захтева за заштиту законитости, јер суд у таквом поступку нити изводи, нити цени било какве доказе о кривици па је захтев браниоца окривљеног Д.Д. адвоката Р.К. и у том делу оцењен као недозвољен.

Врховни касациони суд налази да је истицање повреде закона из члана 439. тачка 2. ЗКП и битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1. ЗКП којима се указује на ретроактивну примену закона и пресуђену ствар, у захтеву браниоца окривљеног Д.Д. адвоката С.И., које повреде су иначе законом дозвољен разлог за подношење захтева за заштиту законитости окривљеног у конкретном случају недозвољено, јер су наведене повреде истакнуте у односу на временско важење Устава и билатералних уговора о међународној правној помоћи, у односу на које правне акте се ове повреде не могу истицати.

У захтевима за заштиту законитости бранилаца окривљеног Д.Д., адвоката Р.К. и С.И., поред наведеног као основ подношења захтева наведене су и повреде члана 8,9, 17. и 23. Уговора између Републике Србије и Републике Македоније о изручењу, као и повреде Европске конвенције о екстрадицији, Додатног протокола уз Европску конвенцију о екстрадицији и Другог додатног протокола уз Европску конвенцију о екстрадицији.

Наведено међутим, по ставу Врховног касационог суда не представља законске разлоге у оквиру повреда набројаних у члану 485. став 1. тачка 2, 3, и став 4. ЗКП због којих би окривљени, као овлашћено лице, могао поднети захтев за заштиту законитости, па су захтеви и у овим деловима оцењен као недозвољени.

Поступајући на основу члана 487. став 1. тачка 2. у вези члана 485. став 1. тачка 2. и 3. и став 4. ЗКП, Врховни касациони суд је одбацио као недозвољене захтеве за заштиту законитости бранилаца окривљеног Д.Д.

Записничар-саветник,                                                                                                    Председник већа-судија,

Татјана Миленковић, с.р.                                                                                              Драгиша Ђорђевић, с.р.