Против наведених правноснажних пресуда бранилац окривљеног М.П., адв. Ч.Б., поднео је захтев за заштиту законитости због повреде кривичног закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев у смислу навода у истом.

Врховни касациони суд је на основу члана 486. став 1. и члана 487. став 1. ЗКП, одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета, па је нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М.П., адв.Ч.Б., је недозвољен.

Одредбом члана 484. Законика о кривичном поступку прописано је да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог за његово подношење (члан 485. став 1. ЗКП).

Када се захтев подноси због повреде закона (члан 485. став 1. тачка 1) ЗКП), окривљени преко свог браниоца, а и сам бранилац који у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (члан 71. тачка 5) ЗКП), такав захтев може поднети само из разлога прописаних одредбом члана 485. став 4. ЗКП.

Одредбом члана 485. став 4. ЗКП ограничени су разлози због којих окривљени може поднети захтев за заштиту законитости, па следствено томе окривљени на основу члана 485. став 1. тачка 1) и став 4. ЗКП може преко браниоца, поднети захтев за заштиту законитости само због повреда тог законика, прописаних у члану 74, члану 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1), члану 439. тачка 1) до 3) и члану 441. став 3. и 4. ЗКП, учињених у првостепеном и поступку пред апелационим судом.

Бранилац окривљеног М.П., адв. Ч.Б., у поднетом захтеву не опредељује конкретно учињену повреду закона, а из образложења захтева произилази да је доношењем правноснажних пресуда погрешно примењен кривични закон и то одредба члана 195. тачка 2. КЗ, а што би представљало повреду закона из члана 439. тачка 2) ЗКП. По наводима захтева, на страни окривљеног постојале су бројне околности које по својој природи оправдавају недавање издржавања у пуном обиму, те суд није ценио чињенице да окривљени нема своје стално запослење, да обавља послове који му доносе повремене и несталне приходе а који су такве природе да му је и самом угрожена лична егзистенција и да постоји могућност да се давање издржавања може измирити и кроз друга давања као што је давање дрва за огрев, хране и слично. Дакле оспорава се утврђено чињенично стање у правноснажним одлукама а што не представља разлог због ког је у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљеног и његовог браниоца.

Надаље, у образложењу захтева се наводи да је приликом одлучивања о врсти и висини казне на страни окривљеног првостепени и другостепени суд узео у обзир као отежавајуће околности и ранију осуђиваност за истоврсно кривично дело, те да је повређен закон на штету окривљеног, јер нису узели у обзир да је наступило „брисање осуде по службеној дужности, што би представљало повреду закона из члана 439. тачка 3) у вези члана 98. ЗКП, али у поднетом захтеву није конкретизована повреда исте, односно не наводи се у односу на која дела је наступило брисање осуде, и по којој правноснажној пресуди, а што приликом одлучивања о врсти и висини казне, не може да испитује по службеној дужности.

Дакле, у поднетом захтеву само се формално правноснажне пресуде побијају због повреде закона из члана 439. тачка 3) у вези члана 98. ЗКП због које повреде је подношење захтева дозвољено. Међутим, бранилац окривљеног у захтеву није конкретизовао истакнуту повреду, односно није дао образложење у чему се иста састоји, па је Врховни касациони суд нашао да захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног у погледу ове повреде закона нема законом прописани садржај у смислу члана 484. ЗКП.

Са изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 487. став 1. тачка 2) и 3) ЗКП, одлучио као у изреци решења.

Записничар-саветник                                                                                       Председник већа-судија

Мила Ристић,с.р.                                                                                                 Невенка Важић,с.р.