Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку и у седници већа, коју је одржао без обавештења Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљене, налазећи да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета са правноснажним одлукама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљене АА, адвоката Зечевић Михаила је неоснован.

У захтеву за заштиту законитости, бранилац указује да су радње окривљене АА погрешно квалификоване као кривично дело увреде, јер у њиховом опису недостаје намера омаловажавања која, по ставу браниоца, мора бити експлицитно обухваћена изреком пресуде. Образлажући овај став, бранилац је указао да је изреком првостепене пресуде у којој је наведено да је окривљена на свом профилу на друштвеној мрежи „Facebook“ објавила слику приватне тужиље и написала: ово је госпођа ...,“ а затим написала „Ти си дно дна, ...“, чиме је остварен само објективни услов инкриминације кривичног дела из члана 170. став 1. КЗ, али у изреци пресуде није наведено да су ове речи изнете у намери омаловажавања. Осим тога, по ставу браниоца, наведене речи је приватна тужиља изнела у одбрани својих права и заштити оправданих интереса да би приватну тужиљу одвратила од даље везе са њеним супругом. Стога је суд био дужан да примени одредбу члана 170. став 4. КЗ који предвиђа некажњивост за кривична дела увреда из члана 170. став 1. до 3. КЗ, те да окривљену ослободи од отпужбе.

Супротно тврдњи браниоца окривљене Врховни касациони суд налази да је намера омаловажавања сасвим јасно садржана у тексту који је јавно објављен на друштвеној мрежи. Тврдње које описују наводно понашање приватне тужиље које је социјално неприхватљиво, као и речи упућене лично њој уз постављање њене слике, су усмерене на понижавање њене личности и угрожавања достојанства особе, па је, имајући у виду да је окривљена ове радње учинила свесна њихове забрањености – како стоји у изреци пресуде, потпуно је јасна и намера омаловажавања. Због тога, иако намера омаловажавања не чини експлицитно део изреке пресуде, она је садржана у значењу текста који чини радњу извршења кривичног дела описаног у изреци, па је правилна и правна квалификација кривичног дела увреда из члана 170. став 2. у вези става 1. КЗ. У чињеничном опису кривичног дела наведеном у изреци првостепене пресуде није посебно наведено да је увредљива изјава дата у одбрани неког права или заштити оправданих интереса те да код окривљене није постојала намера омаловажавања приватне тужиље, због чега, по налажењу Врховног касационог суда, судови нису повредили кривични закон и то одредбу члана 439. тачка 1) ЗКП на штету окривљене када је окривљена оглашена кривом за кривично дело из члана 170. став 2. у вези става 1. КЗ, због чега су супротни наводи у захтеву за заштиту законитости оцењени неоснованим.

Из изнетих разлога Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП наведени захтев браниоца окривљене одбио као неоснован.

Записничар-саветник                                                                                                   Председник већа-судија

Мила Ристић, с.р.                                                                                                           Невенка Важић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић