Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1 15/20 од 27.01.2020. године одбијена је, као неоснована, жалба браниоца окривљеног Мирослава Марковића и потврђена пресуда Вишег суда у Новом Саду Кв 579/19 од 27.11.2019. године.

Против наведених правноснажних пресуда, бранилац окривљеног, адвокат Иван Канкараш, поднео је захтев за заштиту законитости, „због повреде закона“ учињене у поступку изрицања јединствене казне, уз предлог Врховном касационом суду да усвоји поднети захтев те да побијане пресуде преиначи тако што ће окривљеном изрећи јединствену казну затвора у трајању од 15 година или да побијане пресуде укине и предмет врати на поновно одлучивање.

Врховни касациони суд је на основу члана 488. став 1. ЗКП доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, па је на седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство, у смислу члана 488. став 2. ЗКП није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је поднет захтев за заштиту законитости, те је након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Поднетим захтевом браниоца окривљеног се указује да је „суд погрешно применио материјално право, јер је у времену извршења тежег кривичног дела по члану 38. став 1. Основног кривичног закона који је важио у време извршења кривичног дела максимална казна затвора била 15 година, а управо та максимална казна - од 15 година затвора окривљеном је изречена пресудом Вишег суда у Новом Саду број К 64/06 од 21.11.2006. године, тако да је изрицањем јединствене казне затвора у трајању од 16 година и 10 месеци, у поступку спајања казни пресудом Вишег суда у Новом Саду Кв 579/19 од 27.11.2019. године повређен закон на штету окривљеног Мирослава Марковића, јер му је уместо максималне казне затвора од 15 година изречена казна затвора у трајању од 16 година и 10 месеци“.

Врховни касациони суд изнете наводе оцењује као неосноване.

Наиме, у процесној ситуацији када се врши спајање казни од којих су неке окривљеном изречене по различитим кривичним законима, као што је овде случај по Кривичном закону Савезне Републике Југославије и Кривичном законику, у поступку који се спроводи за спајање тако изречених казни примењује се закон који је важио у време подношења захтева за изрицање јединствене казне, а уколико је након подношења захтева за изрицање јединствене казне дошло до измене кривичног закона, примењује се закон који је најблажи за окривљеног, у смислу члана 5. КЗ, наравно под условом да је након подношења захтева за изрицање јединствене казне па до времена када суд о томе одлучује дошло до измене кривичног закона.

Из навдедних разлога супротни наводи браниоца окривљеног, којима се без нумеричког означавања суштински указује на погрешну примену закона из члана 439. тачка 2), оцењени су као неосновани.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредаба члана 30. став 1. Закона о уређењу судова, те применом члана 491. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                          Председник већа-судија,

Олгица Козлов, с.р.                                                                                Бата Цветковић, с,р,

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић