Бранилац окривљеног М.Ј.1, адвокат Б.Н., поднео је захтев за заштиту законитости против наведених правноснажних пресуда због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) и члана 438. став 2. ЗКП и повреде кривичног закона „из члана 369. тачка 1. ЗКП“, са предлогом да Врховни касациони суд утврди да је овим пресудама повређен кривични закон на штету окривљеног, те да се исте укину.

Врховни касациони суд је на основу члана 486. став 1. и члана 487. став 1. ЗКП, одржао седницу већа, на којој је размотрио списе предмета, па је нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М.Ј.1 је недозвољен.

Одредбом члана 485. став 1. ЗКП прописани су разлози за подношење захтева за заштиту законитости од стране лица овлашћених за подношење захтева (члан 485. став 1. ЗКП), па између осталих у члану 485. став 1. тачка 1) ЗКП, као разлог предвиђена је повреда закона.

Одредбом члана 485. став 4. ЗКП, ограничени су разлози због којих окривљени може поднети захтев за заштиту законитости, па следствено томе, окривљени на основу члана 485. став 1. тачка 1) и став 4. ЗКП, може поднети захтев за заштиту законитости само због повредa тог закона прописаних у члану 74. члану 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1), члану 439. тач.1) до 3) и члану 441. ст.3. и 4, учињених у првостепеном и поступку пред апелационим судом. Бранилац окривљеног чија су права ограничена правима окривљеног у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП, захтев за заштиту законитости може поднети искључиво из разлога прописаних чланом 485. став 4. ЗКП.

Бранилац окривљеног М.Ј.1 у захтеву за заштиту законитости наводи да је изрека правноснажне пресуде неразумљива чиме је учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП; да у пресуди нису наведени разлози о одлучним чињеницама што је чини нејасном и противречном и да о одлучним чињеницама постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа и записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа, што представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП; затим да окривљени у току поступка, иако је глувонема особа, није имао тумача којим наводима се, по оцени овога суда, указује на повреду одредбе члана 87. ЗКП која се односи на саслушање преко тумача или преводиоца. Имајући у виду да цитиране повреде закона не представљају дозвољене разлоге за подношење овог ванредног правног лека од стране окривљеног у смислу члана 485. став 4. ЗКП, то је захтев браниоца окривљеног у овом делу оцењен као недозвољен.

У захтеву за заштиту законитости бранилац окривљеног указује да је правоснажном пресудом на штету окривљеног повређен и кривични закон из члана 439. тачка 1) ЗКП истичући да је у образложењу другостепене пресуде наведено да је оштећену лишио живота малолетни Р.В. који својим исказом није теретио окривљеног М.Ј.1, да између окривљених није постојао претходни договор у погледу извршења предметног кривичног дела, те да окривљени М.Ј.1 није предузео ни једну радњу која је била усмерена на лишење живота оштећене, нити је он то хтео, због чега је, према ставу браниоца повређен закон с обзиром на то да на основу наведених чињеница произлази да је окривљени М.Ј.1 извршио кривично дело тешке крађе или крађе, а не кривично дело тешко убиство за које је оглашен кривим правоснажном пресудом.

Врховни касациони суд налази да бранилац окривљеног, иако се изнетим наводима захтева, окривљеног позива на повреду закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, која је дозвољен разлог за подношење овог ванредног правног лека од стране окривљеног, правоснажну пресуду у суштини побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања што није законски разлог због којег окривљени може поднети захтев за заштиту законитости у смислу члана 485. став 4. ЗКП, па је захтев браниоца и у овом делу оцењен као недозвољен.

Наводима захтева браниоца окривљеног којима се истиче и то да материјални докази не указују да је окривљени М.Ј.1 имао било какав контакт са оштећеном и да пронађени ДНК профил женске особе на лешу упућују на закључак да се покојна оштећена бранила од те женске особе, а не од окривљеног, као и да је неприхватљиво образложење другостепеног суда да се из предузетих радњи окривљеног М.Ј.1 утврђује да се он сагласио са радњом малолетног Р.В. имајући у виду да, према наводима захтева, сагласност са радњом неког другог лица у кривичноправном смислу не може представљати доказ да је неко извршио кривично дело, по налажењу овог суда, указује се да је правоснажна пресуда донета на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања што у смислу члана 485. став 4. ЗКП не може бити предмет испитивања по захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног. Стога је захтев браниоца окривљеног и у погледу ових навода оцењен као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП, одлучио као у изреци решења.

Записничар – саветник                                                                   Председник већа - судија

Весна Веселиновић                                                                         Јанко Лазаревић