На основу члана 262. ЗКП, одређено је да трошкови кривичног поступка падају на терет окривљеног АА, те да ће се о висини свих трошкова одлучити посебним решењем.

Оштећени ББ упућен је на парнични поступак ради остваривања имовинскоправног захтева.

Пресудом Вишег суда у Јагодини Кж1 6/22 од 24.02.2022. године, одбијене су као неосноване жалбе Основног јавног тужиоца у Јагодини и браниоца окривљеног АА – адвоката Немање Марковића, а пресуда Основног суда у Јагодини К 238/21 од 03.11.2021. године, потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног АА – адвокат Немања Марковић, због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, конкретно због повреде кривичног закона из члана 439. тачка 1) и 2) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд укине побијане пресуде и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или да побијане пресуде преиначи тако што ће окривљеног ослободити од оптужбе.

Врховни касациони суд доставио је примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, и у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, налазећи да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), након разматрања списа предмета и правноснажних пресуда против којих је захтев за заштиту законитости поднет, а након оцене навода изложених у захтеву, нашао:

Захтев је неоснован.

Неосновано се захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног нижестепене пресуде побијају због повреде кривичног закона из члана 439. тач. 1) и 2) ЗКП, која се према наводима захтева састоји у томе што у конкретном случају недостаје последица предметног кривичног дела, односно теже ремећење јавног реда и мира и значајније угрожавање спокојства грађана, јер су радње које је окривљени критичном приликом предузео биле усмерене ка угрожавању сигурности и изазивању страха код оштећених, а не ка значајнијем угрожавању спокојства грађана, а због чега се радње окривљеног према ставу браниоца могу евентуално квалификовати као кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 2. у вези става 1. КЗ, а не као кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 1. КЗ, због ког је оглашен кривим.

Изложени наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног су, по налажењу овог суда, неосновани.

Наиме, кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 1. КЗ чини онај ко грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским и безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир.

Према чињеничном опису радње извршења кривичног дела садржаног у изреци првостепене пресуде, окривљени АА је критичном приликом на јавном месту, испред кафића „ВВ“ у ..., вршењем насиља према другом, изазивањем туче и дрским безобзирним понашањем, значајније угрозио спокојство грађана и теже реметио јавни ред и мир, на тај начин што је прво вербално провоцирао оштећене ББ и ГГ, па пошто оштећени нису обраћали пажњу на окривљеног, он је са ножем у руци кренуо према оштећеном ББ, а након што су га оштећени савладали и оборили како би пустио нож, окривљени је почео да им упућује претње, те је и оштећени ББ помогао у савладавању окривљеног тако што је отворио његову десну шаку и одузео му предметни нож, при чему је наведени догађај код све тројице оштећених изазвао осећај узнемирености и страха и угрозио је њихово спокојство.

Дакле, из описа кривичног дела утврђеног побијаном правноснажном пресудом јасно произлази да је окривљени вршењем насиља према другоме, на јавном месту, те изазивањем туче и дрским и безобзирним понашањем, значајније угрожавао спокојство грађана и теже реметио јавни ред и мир, а због чега у његовим радњама стоје сви битни елементи кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 1. КЗ, због ког је оглашен кривим, а не битни елементи кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 2. у вези става 1. КЗ, како то неосновано истиче бранилац окривљеног у поднетом захтеву.

Из наведених разлога, налазећи да нижестепеним пресудама није учињена повреда кривичног закона из члана 439. тач. 1) и 2) ЗКП, Врховни касациони суд је поднети захтев одбио као неоснован.

Са свега изложеног, а на основу одредбе члана 491. став 1. ЗКП, донета је одлука као у изреци.

Записничар-саветник                                                                                                 За председника већа-судија

Снежана Меденица,с.р.                                                                                             Дубравка Дамјановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић