Пресудом Апелационог суда у Нишу 16Кж1 460/19 од 22.05.2019. године, одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног АА и пресуда Основног суда у Зајечару Кв 129/19 од 17.04.2019. године, потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда бранилац окривљеног АА, адв. Зоран Павловић, поднео је захтев за заштиту законитости, због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев, укине побијане пресуде и предмет врати на поновно одлучивање.

Врховни касациони суд је на основу члана 486. став 1. и члана 487. став 1. ЗКП, одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета, па је нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, адв. Зорана Павловића, је недозвољен.

Одредбом члана 484. Законика о кривичном поступку прописано је да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог за његово подношење (члан 485. став 1. ЗКП).

Када се захтев подноси због повреде закона (члан 485. став 1. тачка 1) ЗКП), окривљени преко свог браниоца, а и сам бранилац који у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (члан 71. тачка 5) ЗКП), такав захтев може поднети само из разлога прописаних одредбом члана 485. став 4. ЗКП.

Одредбом члана 485. став 4. ЗКП ограничени су разлози због којих окривљени може поднети захтев за заштиту законитости, па следствено томе окривљени на основу члана 485. став 1. тачка 1) и став 4. ЗКП, може преко браниоца, поднети захтев за заштиту законитости само због повреда тог законика прописаних у члану 74, члану 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1), члану 439. тачка 1) до 3) и члану 441. став 3. и 4. ЗКП, учињених у првостепеном и поступку пред апелационим судом.

Бранилац окривљеног АА, адв. Зоран Павловић, као разлог подношења захтева за заштиту законитости, наводи повреду закона из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, а у образложењу захтева истиче да је првостепени суд својом пресудом „преиначио три правноснажне пресуде од којих су две извршне и трећа, за коју је наступила апсолутна застарелост извршења казне“, а да је другостепени суд донео незакониту одлуку у вези датума апсолутне застарелости извршења казне, наводећи други датум од стварног датума правноснажности пресуде Основног суда у Бору К 94/13 од 27.03.2015. године, против које није била изјављена жалба и она је по ставу браниоца правноснажна даном доношења 27.03.2015. године, а не како је наведено у пресуди другостепеног суда дана 27.05.2015. године, па према наводима захтева нису били испуњени услови за доношење правноснажних пресуда на основу члана 62. став 1. КЗ.

Из изнетих навода по налажењу Врховног касационог суда произилази да бранилац окривљеног уствари указује да су побијане правноснажне пресуде донете уз повреду кривичног закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, због које повреде је подношење захтева дозвољено окривљеном преко браниоца, при чему се не указује на који начин је суд одлуком о кривичној санкцији учинио повреду закона, а из наведеног образложења захтева произилази да се полемише са чињеничним утврђењима суда у односу на датум правноснажности пресуде Основног суда у Бору К 96/13, дакле оспорава се чињенично стање утврђено у правноснажним пресудама и указује на погрешну оцену доказа, а из којих разлога сходно одредби члана 485. став 4. ЗКП није дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљеног и његовог браниоца.

Са изнетих разлога, Врховни касациони суд је захтев браниоца окривљеног АА, адв. Зорана Павловића, на основу одредбе члана 487. став 1. тачка 2) у вези члана 485. став 4. ЗКП одбацио као недозвољен и одлучио као у изреци решења.

Записничар-саветник,                                                                                                     Председник већа-судија,

Мила Ристић,с.р.                                                                                                                Невенка Важић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић