Пресудом Вишег суда у Ужицу Кж1 65/22 од 11.05.2022. године, одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног АА, а првостепена пресуда Основног суда у Пожеги К 26/20 од 01.02.2022. године је потврђена.

Бранилац окривљеног АА, адвокат Томислав Бонџулић, поднео је захтев за заштиту законитости у смислу члана 485. став 1. тач. 1) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев, преиначи побијане правноснажне пресуде и окривљеног ослободи од одговорности или да укине у целини другостепену пресуду и врати другостепеном суду на поновно одлучивање.

Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу, у складу са одредбом члана 488. став 1. ЗКП, па је у седници већа која је одржана без обавештења Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство, у смислу члана 488. став 2. ЗКП, није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет те је након оцене навода захтева, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног је неоснован.

Бранилац се у захтеву позива на повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, док из образложења захтева произилази битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тач. 1) ЗКП, имајући у виду да бранилац окривљеног истиче да се правноснажна пресуда заснива на доказу на коме се не може заснивати, те у том смислу као незаконит доказ означава исказ сведока полицијског службеника ББ.

У поднетом захтеву, бранилац наводи да је ожалбена пресуда заснована на исказу сведока полицијског службеника ББ о изјавама које су му дали учесници после саобраћајне незгоде, на месту догађаја, односно о изјавама које су му дали оштећени ВВ и ГГ, а који су у том моменту имали својство грађана. Бранилац истиче у захтеву да полицијски службеник приликом давања исказа у својству сведока не може преносити шта су му наведена лица говорила на месту догађаја, односно да се у конкретном случају ради о посредним сазнањима до којих је полицијски службеник дошао испитивањем сведока – оштећених.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног по оцени Врховног касационог суда су неосновани.

Према подацима у списима предмета полицијски службеник ББ је саслушаван као сведок и том приликом је навео да се информисао од присутних лица приликом саобраћајне незгоде и да је у свом исказу навео оно што је посредно сазнао од сведока присутних критичном приликом.

Одредбом члана 288. став 2. ЗКП прописано је да приликом поступања по одредбама овог члана, полиција не може грађане саслушавати у својству окривљеног, односно испитивати у својству сведока или вештака, осим у случају из члана 289. овог законика.

У делу исказа сведока полицијског службеника ББ, који се односи на сазнања до којих је дошао на основу исказа оштећених, који су у том моменту имали својство грађана, представља исказ дат супротно цитираним одредбама члана 288. став 2. ЗКП. Међутим, иако је наведени доказ – исказ сведока полицијског службеника ББ незаконит доказ по својој садржини, а на њему се између осталих доказа заснива првостепена пресуда, он није једини доказ на коме се заснива пресуда, будући да је суд извео и ценио и друге доказе и то: записник о увиђају саобраћајне незгоде уз фотодокументацију и скицу лица места, извештај Опште болнице у Чачку, налаз и мишљење вештака саобраћајно техничке струке од 25.12.2019. године, налаз и мишљење вештака саобраћајно машинске струке од 05.03.2020. године, као и исказе сведока оштећених ВВ и ГГ, па је очигледно да би и без тог доказа била донета иста пресуда. Дакле, како нижестепене пресуде нису засноване само на исказу сведока – полицијског службеника, и како је по оцени Врховног касационог суда, с обзиром на друге изведене доказе, очигледно да би и без овог доказа била донета иста пресуда, то неосновано бранилац окривљеног указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, као повреду поступка која је била од апсолутног утицаја на законитост и правилност правноснажне пресуде.

Поред тога, бранилац окривљеног у образложењу захтева анализира утврђено чињенично стање и закључке нижестепених судова, те наводи да вештак није имао довољно документације услед бројних пропуста приликом вршења увиђаја, да су у записник погрешно унети време настанка удеса и време доласка полиције, те оспорава исказе сведока ВВ, возача камиона и даје своју интерпретацију тока догађаја, ко је могао бити очевидац, да ли је било кочења, те да у конкретном случају брзина кретања возила окривљеног није могла бити узрок настанка незгоде и на својим чињеничним закључцима, другачијим од оних утврђених у побијаним пресудама, заснива свој став, да је окривљени евентуално могао бити крив за прекршај али не за кривично дело. На описани начин, по ставу Врховног касационог суда, бранилац у суштини указује на погрешно и непотпуно чињенично стање, односно повреду кривичног закона из члана 440. ЗКП.

Такође, бранилац у захтеву указује да је окривљени на првом главном претресу признао кривично дело за које се теретио оптужним предлогом КТО 31/20 од 11.03.2020. године, те указује да би се у погледу наведеног кривичног дела поступак окончао путем опортунитета, а не доношењем осуђујуће одлуке којом му је за наведено кривично дело утврђена казна затвора од четири месеца, али га је у томе спречила саобраћајна незгода од 29.03.2019. године у којој је окривљени задобио тешке телесне повреде. Поред тога бранилац указује на чињеницу да приликом одмеравања казне нижестепени судови нису довољно ценили све олакшавајуће околности на страни окривљеног, чиме указује на повреду закона из члана 441. став 1. ЗКП.

Врховни касациони суд се није упуштао у оцену изнетих навода јер повреде закона из члана 440. ЗКП и 441. став 1. ЗКП, нису повреде прописане у члану 485. став 4. ЗКП, због којих је подношење овог ванредног правног лека дозвољено окривљеном преко браниоца.

Из изнетих разлога, налазећи да у предметном кривичном поступку нису учињене битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тач. 1) ЗКП, на које се неосновано указује захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА адвоката Томислава Бонџулића, Врховни касациони суд је, на основу одредбе члана 491. став 1. ЗКП, захтев за заштиту законитости одбио као неоснован.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Председник већа-судија

Маша Денић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Биљана Синановић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић