Врховни касациони суд је на основу члана 488. став 1. ЗКП доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, па је у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног сматрајући да њихово присуство у смислу члана 488. став 2. ЗКП није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним решењима против којих је поднет захтев за заштиту законитости и након оцене навода у захтеву, нашао:

Бранилац окривљеног М.Г. у захтеву за заштиту законитости наводи да разлози које првостепени суд даје у побијаном решењу за укидање притвора према осталим окривљенима у овом поступку постоје и на страни окривљеног М.Г., при чему суд не даје јасне и оправдане разлоге за свој став да су у конкретном случају испуњени законски разлози из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП за продужење притвора према окривљеном М.Г. Наиме, бранилац истиче да није довољна апстрактна могућност да окривљени понови вршење кривичног дела већ је неопходно да постоје конкретне и особите околности које указују на то да ће окривљени у кратком временском интервалу поновити кривично дело или довршити кривично дело или учинити кривично дело којим прети, а за које околности у побијаним решењима нису дати уверљиви разлози.

Изнетим наводима, по оцени овог суда, бранилац окривљеног указује на то да побијана решења немају разлоге, чиме указује на то да су иста донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП.

Како чланом 485. став 4. ЗКП, који прописује разлоге због којих окривљени, односно његов бранилац сходно правима која у поступку има у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП, могу поднети захтев за заштиту законитости против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу, није предвиђена могућност подношења овог ванредног правног лека због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП, то је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљеног у овом делу оценио као недозвољен.

Поред тога, бранилац у захтеву истиче и то да су побијаним решењима повређена и ускраћена људска права и слободе окривљеног гарантована Уставом Републике Србије, будући да трајање притвора према окривљеном није сведено на најкраће неопходно време, а којим наводима бранилац окривљеног указује на то да је побијаним решењима повређен закон у смислу члана 485. став 1. тачка 3) ЗКП.

Међутим, како бранилац окривљеног уз захтев није доставио одлуку Уставног суда или Европског суда за људска права којом је утврђено да је окривљеном или неком од других учесника у предметном поступку повређено или ускраћено људско право и слобода зајемчени Уставом или Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода и додатним протоколима, већ је уз захтев доставио само одлуку Уставног суда Уж 4554/2013 од 19.12.2013. године која се не односи на окривљеног М.Г. нити на неког од учесника у овом кривичном поступку, то по оцени овог суда, захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М.Г. у овом делу нема законом прописан садржај сходно члану 484. ЗКП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци овог решења и то на основу члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП у вези члана 485. став 4. ЗКП у делу у којем је захтев одбацио као недозвољен, а на основу члана 487. став 1. тачка 3) ЗКП у вези члана 484. ЗКП у делу у којем је захтев одбацио јер нема законом прописан садржај.

Записничар - саветник                                                                                                 Председник већа - судија

Ивана Тркуља Веселиновић,с.р.                                                                             Јанко Лазаревић,с.р.