Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж3 4/19 од 01.04.2019. године, одбијена је, као неоснована, жалба браниоца окривљеног АА и потврђена пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж1 971/18 од 07.12.2018. године.

Против наведених правноснажних пресуда, Апелационог суда у Новом Саду Кж1 971/18 од 07.12.2018. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж3 4/19 од 01.04.2019. године, бранилац окривљеног, адвокат Александар Ђорђевић је поднео захтев за заштиту законитости „из разлога предвиђених одредбом члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП“, уз предлог Врховном касационом суду да усвоји поднети захтев као основан, те да побијане пресуде преиначи тако што ће донети ослобађајућу пресуду или да побијане пресуде укине и предмет врати надлежном суду на одлучивање по редовном правном леку, уз предлог да се одложи извршење правноснажне пресуде до окончања поступка по поднетом захтеву за заштиту законитости.

Врховни касациони суд је, на основу члана 486. став 1. и члана 487. став 1. ЗКП, одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета, па је нашао:

Захтев за заштиту законитости је недозвољен.

Наиме, чланом 484. ЗКП који прописује обавезан садржај захтева, прописано је да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог, из члана 485. став 1. ЗКП, за његово подношење. У вези с тим, одредба члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, која је општег карактера, начелно прописује да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или у поступку који је претходио њеном доношењу повређен закон. Чланом 485. став 4. ЗКП, прописано је због којих повреда закона у првостепеном поступку и пред апелационим (другостепеним) судом окривљени може поднети захтев за заштиту законитости и те повреде су: члан 74, члан 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1), члан 439. тачка 1) до 3) и члан 441. став 3. и 4. ЗКП.

Поднетим захтевом браниоца окривљеног, адвоката Александра Ђорђевића се указује: - да је „према наводно утврђеном чињеничном стању у побијаној пресуди“ окривљени симулованим правним пословима прикрио чињеницу да је као физичко лице продао своје акције купцу фирми „ББ“ ..., чиме је избегао да плати порез на капиталну добит. Одбрана налази да су судови „наводно утврђено чињенично стање“ утврдили из споразума закљученог између окривљеног АА и ВВ који је по ставу одбране ништав јер не производи правно дејство и сматра се да не постоји у смислу Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената који је био на снази у време извршења наводног кривичног дела 10.12.2007. године тако и Закона о тржишту капитала, који је заменио наведени закон и који ову материју регулише на мање - више исти начин;

- одбрана окривљеног врши сопствену оцену изведених доказа и износи сопствено чињенично стање које затим анализира у односу на одредбу члана 229. КЗ уз изношење закључка да се „не може говорити о законито оствареним приходима услед чега не може бити ни кривичног дела из члана 229. КЗ;

- изнетим захтевом се даље указује на погрешну оцену одбране окривљеног АА те на погрешну оцену изведених доказа: сведока ВВ, вештака Горана Узелца, писмених доказа - извода из централног регистра хартија од вредности те записника о контроли пореске управе и др, уз указивање да сви наведени докази, писмени и искази саслушаних сведока и вештака говоре да није било промета акција између окривљеног и фирме „ББ“, а суд насупрот изведеним доказима закључује да је окривљени своје акције продао фирми „ББ“ ... остваривши приход који није пријавио и на који није платио припадајући порез на капиталну добит;

- да суд, у редовном поступку, пренебрегава чињеницу да је један правни посао, нпр. позајмица, у кривичном поступку третирана као симуловани правни посао док је у другом предмету, пред Привредним судом у Суботици, та иста позајмица стваран, несимуловани правни посао на основу кога се некоме налажу и неке обавезе, дакле суд налази да су сви закупи и позајмице симуловани правни послови иако они то нису били већ су били реални и стварни и др.

Врховни касациони суд налази да се изнетим наводима оспорава чињенично стање као погрешно и непотпуно утврђено, односно да се изнетим наводима указује на повреду закона - одредбу члана 440. ЗКП.

Поред напред наведеног поднетим захтевом се изричито нумерички указује на погрешну примену одредбе члана 16. став 5. ЗКП (у случају сумње - у корист окривљеног), те се такође указује да је „диспозитив“ - изрека пресуде нејасна и противуречна чиме се, без нумеричког означавања, суштински указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП.

Како повреде закона на које се захтевом браниоца указује из члана 440. ЗКП, члана 16. став 5. ЗКП, те члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП, не представљају законски разлог, у смислу члана 485. став 4. у вези става 1. ЗКП, за подношење овог ванредног правног лека од стране окривљеног преко браниоца, захтев је, оцењен као недозвољен.

Код напред наведеног Врховни касациони суд је поступајући у смислу члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП, одлучио као у изреци овог решења.

Записничар-саветник,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Председник већа-судија, 

Олгица Козлов, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Бата Цветковић, с,р,

 

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић