Након што је примерак захтева за заштиту законитости, у смислу члана 488. став 1. ЗКП, доставио Републичком јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа о којој, у смислу члана 488. став 2. ЗКП, није обавестио јавног тужиоца и браниоца јер веће није нашло да би њихово присуство седници било од значаја за доношење одлуке.

На седници већа Врховни касациони суд је размотрио списе предмета са пресудом против које је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, је основан.

Наиме, из списа предмета утврђује се да је окривљени АА првостепеним решењем обавезан да оштећенима ББ, ВВ и ГГ, на име награде и нужних издатака пуномоћника, исплати износ наведен у изреци решења, на означени рачун оштећеног ВВ, као и да је другостепеним решењем одбачена жалба окривљеног изјављена против првостепеног решења, као неблаговремена. Надаље, према стању у списима, првостепено решење окривљени је примио на шалтеру поште дана 06.06.2020. године, од ког дана му је текао рок од 3 дана за изјављивање жалбе, коју је изјавио дана 09.06.2020. године.

Међутим, у конкретном случају другостепени суд је жалбу окривљеног АА, изјављену дана 09.06.2020. године против првостепеног решења, погрешно оценио неблаговременом, с обзиром да је, према стању у списима, првостепено решење окривљени примио на шалтеру поште дана 06.06.2020. године, од ког дана почиње рачунање рока за изјављивање правног лека од 3 дана, а не од дана 03.06.2020. године, како је то погрешно оценио другостепени суд, имајући у виду потражницу ЈП „Пошта Србије“ од 11.06.2020. године, која у смислу одредаба 242. - 246. ЗКП, не представља доказ о достави.

С тога је по налажењу Врховног касационог суда неосновано другостепени суд жалбу окривљеног одбацио као неблаговремену.

Приликом одлучивања о захтеву за заштиту законитости, Врховни касациони суд је пре свега имао у виду да се у ситуацији када другостепени суд неблаговремену жалбу изјављену против првостепене одлуке одбаци као такву, сматра да редовни правни лек није коришћен, те би у том смислу захтев за заштиту законитости био недозвољен, сходно одредби члана 485. став 4. ЗКП.

Међутим, Врховни касациони суд је оценио да је кривично ванрасправно веће другостепеног суда на чињеницу да је жалба благовремена, погрешно применио одредбе члана 467. став 4. у вези члана 456. ЗКП, тако што је благовремену жалбу одбацио као неблаговремену.

По оцени Врховног касационог суда у конкретном случају ради се о повреди закона из члана 485. став 2. у вези члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, на коју се указује поднетим захтевом за заштиту законитости, за коју Врховни касациони суд сматра да је од значаја за правилну примену права, па је стога на основу члана 486. ЗКП усвојен захтев за заштиту законитости и одлучено као у изреци.

Поред оцене да је реч о повреди од значаја за правилну примену права, Врховни касациони суд налази да се ради и о повреди једног од уставних права, јер је окривљеном другостепеном одлуком повређено право на приступ суду прописано чланом 32. став 1. Устава РС, које представља саставни део права на правично суђење, обзиром да је предуслов одлучивања о нечијим правима и обавезама, вођење поступка у коме ће се о тим правима и обавезама расправити и одлучити.

Из изнетих разлога, на основу одредбе члана 486. став 2. ЗКП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                               Председник већа-судија

Андреа Јаковљевић,с.р.                                                                                          Радмила Драгичевић Дичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић