Врховни касациони суд доставио је захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу, сматрајући да присуство Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног не би било од значаја за доношење одлуке, па исте није обавестио о седници већа у смислу члана 488. став 2. ЗКП.

Врховни касациони суд одржао је седницу већа у смислу члана 490. ЗКП, на којој је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног је неоснован.

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости указује да је нижестепеним пресудама на штету окривљеног повређен кривични закон, тиме што кривично дело посредовање у вршењу проституције за које је окривљени правноснажном пресудом оглашен кривим није постојало у време извршења кривичног дела и то 2004. године, када се примењивао Кривични закон Републике Србије из 2003. године који у посебном делу у глави која се односи на кривична дела против полне слободе није садржао и предметно кривично дело. Из изнетог, према наводима захтева, произлази да у конкретном случају није поштован принцип законитости прописан чланом 34. Устава, нити одредба члана 1. Кривичног законика, која предвиђа да никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које је пре него што је учињено Законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено.

Изнетим наводима се, по оцени овога суда указује да дело за које је окривљени оптужен и оглашен кривим правноснажном пресудом није кривично дело што представља повреду Кривичног закона из члана 439. тачка 1. ЗКП, што је разлог прописан чланом 485. став 4. ЗКП, због којег окривљени преко браниоца може поднети захтев за заштиту законитости.

Врховни касациони суд налази да су изнети наводи захтева браниоца окривљеног неосновани, налазећи да нижестепеним пресудама на штету окривљеног није повређен Кривични закон из члана 439. тачка 1. ЗКП.

Наиме, одредбом члана 251. став 2. у вези става 1. Основног кривичног закона („Сл. лист СФРЈ“, број 44/76...54/90, „Сл. лист СРЈ“, број 35/92...39/03), која је важила 2004. године када је извршено предметно кривично дело, било је инкриминисано кривично дело посредовање у вршењу проституције које има иста законска обележја као и кривично дело посредовање у вршењу проституције из члана 184. став 2. у вези става 1. КЗ за које је окривљени оглашен кривим правноснажном пресудом, па имајући у виду да чињенични опис кривичног дела дат у изреци првостепене пресуде садржи сва законом прописана обележја кривичног дела из члана 251. став 2. у вези става 1. OКЗ, важећег у време извршења кривичног дела, по налажењу овог суда неосновани су наводи захтева браниоца окривљеног да дело окривљеног пре него што је учињено, законом није било одређено као кривично дело. Следствено изнетом, правноснажном пресудом није повређен Кривични закон из члана 439. тачка 1. ЗКП, на штету окривљеног, а насупрот наводима захтева браниоца окривљеног.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 30. став 1. Закона о уређењу судова и члана 492. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци пресуде.

Записничар – саветник                                                                                          Председник већа - судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                        Јанко Лазаревић,с.р.