Против наведене правноснажне пресуде захтев за заштиту законитости поднели су:

- Бранилац окривљеног Д.С., адвокат Ј.К., због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1. и став 2. у вези члана 439. тачка 2. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање и да на основу одредбе члана 488. став 3. ЗКП одреди да се извршење правноснажне пресуде одложи;

- Бранилац окривљеног И.Р., адвокат М.Ј., због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1. и став 2. у вези члана 439. тачка 2. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд наведену правноснажну пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, уз налог да се одржи главни претрес и да одреди да се на основу одредбе члана 488. став 3. ЗКП извршење правноснажне пресуде одложи;

Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП и у седници већа, коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Републичког јавног тужиоца и бранилаца окривљених, налазећи да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета са правноснажном пресудом против које су захтеви за заштиту законитости поднети, па је након оцене навода у захтеву је нашао:

Основано се захтевима за заштиту законитости бранилаца окривљених Д.С. и И.Р. указује да је наведеном правноснажном пресудом учињена повреда закона из члана 439. тачка 2. ЗКП на штету окривљених.

Наиме, како из чињенице и околности наведених у изреци правноснажне пресуде произилази да су окривљени Д.С. и И.Р. као саизвршиоци критичном приликом продали опојну дрогу хероин С.Д. и С.Ј. у количини од 49,18 грама, то суд ове радње окривљених за које их је огласио кривим није могао правно квалификовати као кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 3. у вези става 1. КЗ у вези члана 33. КЗ, будући да у изреци правноснажне пресуде није наведено да су окривљени поступали у саставу групе која је дефинисана одредбом члана 112. тачка 22. КЗ у ком случају би једино њихове радње могле бити квалификоване по ставу 3. члана 246. КЗ, на који начин је нижестепени суд поредио закон из члана 439. тачка 2. ЗКП на штету окривљених, на шта се основано поднетим захтевима за заштиту законитости бранилаца ових окривљених указује.

Стога је Врховни касациони суд као основан усвојио захтеве за заштиту законитости бранилаца окривљених Д.С. и И.Р. и преиначио правноснажну пресуду Апелационог суда у Нишу Кж1 373/2015 од 23.09.2015. године у погледу правне оцене дела, тако што је радње ових окривљених описане у изреци правноснажне пресуде за које су оглашени кривим правно квалификовао као кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ у вези члана 33. КЗ за које их је осудио на казне затвора у тајању од по три године и шест месеци у које им се урачунава време које су провели у притвору од 10.10.2012. године до 28.03.2013. године.

При одмеравању казне, Врховни касациони суд је узео у обзир тежину извршеног кривичног дела и имао је у виду све околности из члана 54. КЗ од значаја за одмеравање казне као правилне утврђене у редовном поступку и то на страни окривљеног Д.С. као олакшавајуће околности да се ради о лицу млађе животне доби, да је исти породичан, отац једног малолетног детета, на страни окривљеног И.Р. као олакшавајуће околности да је исти ожењен, породичан човек, отац једног малолетног детета, а на страни обојице окривљених њихову ранију осуђиваност као отежавајуће околности.

По оцени Врховног касационог суда овако изречене казне затвора окривљенима Д.С. и И.Р. у трајању од по три године и шест месеци уз урачунавање времена проведеног у притвору, а како је то дато у изреци ове пресуде сразмерне су степену њихове кривице и нужне да изразе друштвену осуду за кривично дело у питању, али и довољне за остварење у члану 4. став 2. и члана 42. КЗ прописане сврхе кажњавања.

У наводе захтева бранилаца окривљених којима се указује да је другостепени суд повредио одредбу члана 449. став 1. ЗКП на тај начин што је без одржавања главног претреса отклонио битне повреде одредаба ЗКП, Врховни касациони суд се није упуштао, обзиром да ова повреда закона не представља законски разлог у оквиру повреде таксативно набројаних у члану 485. став 4. ЗКП, због којих окривљени, преко свог браниоца може поднети захтев за заштиту законитости.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 492. став 1. тачка 2. ЗКП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                Председник већа, судија

Јелена Петковић-Милојковић,с.р.                                                                       Драгиша Ђорђевић,с.р.