.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Прев 1751/2023
30.11.2023. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија Татјане Миљуш, председника већа, Јасмине Стаменковић, Зорана Хаџића, Мирјане Андријашевић и Иване Рађеновић, чланова већа, у правној ствари тужиоца “SNM COMPANY” ДОО Шабац, чији су пуномоћници Бранко и Алекса Игњатовић, адвокати у ..., против туженог „Addiko bank” Београд, чији је пуномоћник Урош Алексић, адвокат у ..., ради утврђења ништавости и стицања без основа, вредност предмета спора 360 евра у динарској противвредности, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда Пж 10733/21 од 11.05.2023. године, у седници већа одржаној дана 30.11.2023. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда Пж 10733/21 од 11.05.2023. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Привредног апелационог суда Пж 10733/21 од 11.05.2023. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Привредног суда у Ваљеву П 385/21 од 22.09.2021. године утврђено је да је ништава одредба члана 4. тачка 4.1 Уговора о краткорочној кредитној револвинг линији број ... од ...2010. године, садржине као у изреци првостепене пресуде. Обавезан је тужени да тужиоцу исплати износ од 360 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате са затезном каматом од 20.08.2010. године до исплате, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 32.378,00 динара.
Пресудом Привредног апелационог суда Пж 10733/21 од 11.05.2023. године одбијена је жалба туженог као неоснована и потврђена је првостепена пресуда у ставу првом изреке. Укинута је првостепена пресуда у ставу другом и трећем изреке и у овом делу је предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање.
Против правноснажне другостепене пресуде тужени је изјавио ревизију са позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.
Оцењујући испуњеност услова за одлучивање о ревизији на основу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20), Врховни суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе.
Побијаном пресудом није одступљено од судске праксе. Изражено становиште нижестепених судова у складу је са правним ставом усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној дана 22.05.2018. годинe и његовом допуном усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 16.09.2021. године. Наведеним правним ставом изречено је да банка има право да наплати трошкове накнаде банкарских услуга, па одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове кредита није ништава под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о трошковима кредита. У случају када нема доказа да је тужени поступио на описани начин и да је тужиоцу као кориснику кредита доставио понуду са прописаном садржином, то представља његову несавесност која води ништавости имовинског права уговореног таквим поступањем у сопствену корист, због чега нема повреде правног става Врховног касационог суда. У описаној ситуацији нема потребе за разматрањем правног питања од општег интереса или правног питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за новим тумачењем права, јер су нижестепени судови поступили у складу са ставом Врховног суда поводом спорног правног питања.
Без утицаја на дозвољеност ревизије је позивање туженог на допуну правног става о дозвољености уговарања трошкова обраде кредита усвојеног на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 16.09.2021. године, из разлога што је ништавост спорне уговорне одредбе суштински утврђена из разлога недостатка адекватне понуде, а не због тога што банка није доказала структуру и висину трошкова који су обухваћени збирним износом трошкова кредита.
На основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20), одлучено је као у ставу првом изреке.
Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија туженог није дозвољена.
Тужилац је против туженог поднео тужбу дана 04.06.2021. године. Вредност предмета спора износи 360 евра у динарској противвредности.
Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Према одредби става 3. истог члана, као спорови мале вредности сматрају се и спорови у којим предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора који је тужилац навео у тужби не прелази наведени износ. Одредбом члана 479. став 6. истог закона прописано је да у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.
У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку, па се закључује да изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку није дозвољена.
Из наведених разлога на основу члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Татјана Миљуш, с.р.
За тачност отправка
Заменик управитеља писарнице
Миланка Ранковић
