Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Прев 2111/2023
25.01.2024. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Бранка Станића, председника већа, Tатјане Миљуш, Татјане Матковић Стефановић, Јасмине Стаменковић и Мирјане Андријашевић, чланова већа, у парници по тужби тужиоца АА ПР, Трговинско пекарска радња „Jonex“ Лазарево село бб, Нишка Бања, чији је пуномоћник Милан Кубат, адвокат у ..., против тужене „Banca Intesa“ а.д. Београд, чији је пуномоћник др Немања Алексић, адвокат у ..., ради утврђења, вредност предмета спора 4.000,00 динара, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда 6Пж 6725/22 од 02.08.2023. године, у седници већа одржаној дана 25.01.2024. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда 6Пж 6725/22 од 02.08.2023. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиоца, изјављенa против пресуде Привредног апелационог суда 6Пж 6725/22 од 02.08.2023. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Привредног апелационог суда 6Пж 6725/22 од 02.08.2023. године, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Привредног суда у Београду 11П 10904/2021 од 13.04.2022. године, којом је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца да се утврди да је ништава одредба члана 5. дела става 1. Уговора о кредиту, кредитна партија број ... од ...2012. године, закљученог између тужиоца и тужене, и обавезан тужилац да туженој на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 24.300,00 динара.

Против другостепене пресуде тужилац изјављује ревизију, због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Оцењујући испуњеност услова за дозвољеност ревизије тужиоца, изјављене на основу члана 404. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23), Врховни суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе. Према разлозима изнетим у образложењу побијане пресуде, побијаном пресудом није одступљено од судске праксе. Изражено становиште другостепеног суда у складу је са правним ставом усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 22.05.2018. године и његовом допуном усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 16.09.2021. године. Наведеним правним ставом изречено је да банка има право на наплату трошкова и накнада банкарских услуга, па одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове или накнаду за обраду кредитног захтева није ништава под условом да је уговору претходила понуда банке са садржаним јасним и недвосмисленим подацима о трошковима кредита. Банка није дужна да посебно доказује структуру и висину трошкова који су обухваћени збирним износом трошкова кредита, наведеним у понуди коју је корисник кредита прихватио закључењем уговора о кредиту. У ситуацији у којој је тужена поступила на описани начин и према утврђеном чињеничном стању тужиоца као корисника кредита адекватно упознала са врстом и висином новчане обавезе коју је дужан да сноси, нема њене несавесности те тиме ни ништавости имовинског права уговореног у сопствену корист. Такође, у конкретном случају, према разлозима ревизије нема потребе за разматрањем правног питања од општег интреса или правног питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за новим тумачењем права.

Преузмите документ у ПДФ формату