Врховни касациони суд је испитао побијану другостепену пресуду по одредбама члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/2011 .... 18/2020, у даљем тексту – ЗПП) и нашао да ревизија туженог није основана.

Побијана другостепена пресуда је донета без битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2.ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 239. и члана 372. став 1. у смислу члана 374. став 1. ЗПП на које тужени указује у ревизији.

Према стању у списима предмета предмет тужбеног захтева је потраживање тужиоца према туженом из уговора о кредитној линији по кредитној партији 00-502- 0002199.9, у износу од 15.194.996.,44 евра, постојеће на дан 18.04.2017. године. Према утврђеном чињеничном стању, тим уговором је тужилац одобрио туженом кредитну линију максималног износа до 15.000.000 евра у оквиру кога ће се одобравати девизни кредити. Уговор је закључен 09.11.2016. године. Одредбом уговора је прописано да укупно дуговање туженог код тужиоца по било којем основу коришћења ни у једном тренутку не сме прелазити одобрени износ, којим су обухваћене и обавезе туженог по основу већ одобрених пласмана и то у вредности која у тренутку закључења уговора износи 15.000.000 евра. Крајњи рок за одобрење од стране тужиоца писменог захтева туженог за коришћење кредита је 31.07.2017. године, а крајњи рок испуњења обавеза туженог из уговора и припадајућих анекса је 6 месеци по пуштеном пласману, не касније од 31.01.2018. године. Тужилац је туженом Анексом број 1 наведеног уговора, који је закључен 31.01.2017. године, одобрио кредит у износу од 15.000.000 евра, са роком отплате 13.04.2017. године и обавезом плаћања камате на средства кредита по каматној стопи од 6% на годишњем нивоу, увећану за припадајуће јавне дажбине. По том уговору је тужени тужиоцу предао меницу ... са меничним овлашћењем од 09.11.2016. године, овереним од стране јавног бележника Републике Хрватске у Загребу под Ов 10792/16, на основу које је тужилац, као извршни поверилац, покренуо против туженог, као извршног дужника поступак принудног извршења на основу веродостојне исправе, у коме је донето решење Привредног суда у Зрењанину ИИв289/17 од 07.06. 2017. године и по приговору поступак настављен као по тужби. Тужилац је туженог 18.04.2017. године обавестио о доспећу дуга по наведеном уговору о кредиту у износу од 15.194.996,44 евра и позвао га да наведени износ без одлагања измири.

Тужени се противи тужбеном захтеву у коначном из разлога што је у поступку изванредне управе који је отворен решењем Трговачког суда у Загребу Ст1 138/17 дана 10.04.2017. године над туженим, склопљена нагодба дана 04.07.2018. године међу повериоцима туженог (међу којима је и тужилац), коју нагодбу је Трговачки суд у Загребу потврдио решењем Ст 1138/17 од 06.07.2018. године, по којој је тужилац своје потраживање уступио трећем лицу, друштву из Холандије и на име намирења свога потраживања пристао да прими 1.336.849 комплета нових инструмената (вредносних папира) у номиналном износу од по 5,00 евра, те је закључењем такве нагодбе изгубио право да тражи намирење свог ранијег, у овој парници предметног потраживања од туженог. Истицао је да је ради спровођења и извршења те нагодбе опозвао своје оспоравање потраживања тужиоцу, које је утврђено пресудом Трговачког суда у Загребу П 1384/18 од 26.11.2018. године. Тужилац је оспоравао да је учествовао у поступку нагодбе и да је исту прихватио. Тужилац је истицао да је његово потраживање оспорено од стране туженог у поступку пред Трговачким судом у Загреду Ст 1138/17. Вештачењем је у поступку утврђено да је тужилац 31.01.2017. године, у складу са наведеним уговором о кредитној линији и анексом уговора, на рачун туженог код ... банке Загреб ДД Загреб, Република Хрватска, уплатио износ од 15.000.000 евра. Потраживање тужиоца према туженом по уговору и анексу је на дан 18.04.2017. године 15.198.323,02 евра, од чега 15.000.000 по основу главног дуга а 177.500,00 евра по основу уговорене камате, 19.726,03 евра по основу законске затезне камате на главницу и 1.096,99 евра по основу законске затезне камате на ануитете. Наведени износ кредита туженом је одобрен са роком отплате 13.04.2017. године. Тужени обавезу враћања кредита није испунио.

На основу тако утврђеног чињеничног стања и на основу чињенице да је правноснажним решењем Привредног суда у Београду Ст 157/17 од 28.08.2017. године одбачен тужиочев захтев за признање као главног страног поступка, са свим правним последицама које произилазе из признања страног поступка у Републици Србији, поступка изванредне управе који се над туженим води пред Трговачким судом у Загребу по решењу Ст 138/17 – 3 од 10.04.2017. године, нижестепени судови су закључили да поступак изванредне управе над туженим не ствара последице по потраживање тужиоца које је предмет ове парнице, а које потраживање је према утврђеном чињеничном стању, на темељу уговора о кредиту закљученог међу парничним странкама и одредбе члана 1065. Закона о облигационим односима – основано.

Притом, нижестепени судови сматрају недоказаним наводе туженог да је на основу нагодбе која је закључена 04.07.2018. године, потврђена 06.07.2018. године решењем које је правноснажно 18.10.2018. године, новирано потраживање тужиоца које је предмет тужбеног захтева и тиме престало да постоји, и то зато што не прихватају за доказ судске одлуке – закључак Трговачког суда у Загребу Ст 1138/17 од 01.03.2019. године и решење истог суда Ст 1138/17 од 06.07.2018. године, јер не прихватају да имају карактер јавних исправа. Ово с тога што наведене судске одлуке Трговачког суда у Загребу нису признате од стране суда Републике Србије.

Поред наведеног, првостепени суд је ценио недоказаним и наводе туженог да је поменутом нагодбом тужилац уступио потраживање друштву ББ из Холандије, а да на је име намирења потраживања пристао да прими 1.336.849 комплета нових инструмената, хартија од вредности, у номиналном износу од по 5 евра сваки истог издаваоца и да је нагодбом предвиђено да тужилац након уступања потраживања губи право да тражи његово намирење од туженог, зато што је ове чињенице тужилац истакао 07.03.2019. године, иако је нагодба постала правноснажна 18.10.2018. године, сматрајући да је те наводе и доказе могао и морао истаћи раније, осим закључак Трговачког суда у Загребу Ст 1138/17 од 01.03.2019. године, не дајући образложење због чега овај доказ није ценио. Исто тако, другостепени суд је одбио да цени уз жалбу туженог приложен нотарски сертификат из Амстердама од 18.04.2019. године као доказ да је кроз нагодбу тужиочево потраживање намирено, позивом на одредбу члана 372. Закона о парничном поступку.

Ревидент оправдано указује да нижестепени судови нису имали основа у одредбама Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља из члана 86., да не прихвате за доказ у поступку одлуке Трговачког суда у Загребу. Ово стога што наведени докази јесу стране јавне исправе, и у смислу одредбе члана 239. ЗПП у вези са одредбама Закона о потврђивању уговора између Савезне Републике Југославије и Републике Хрватске о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима („Службени лист СРЈ - Међународни уговори“ број 1/98) из члана 20, као јавне исправе издате од надлежних органа друге стране уговорнице имају исту доказну снагу као и домаће јавне исправе. Доказну снагу судске одлуке судова Републике Хрватске не треба поистовећивати са дејством стране судске одлуке, која се у том смислу изједначује са одлуком суда Републике Србије и производи правно дејство судске одлуке у Републици Србији само ако је призна суд Републике Србије, што су услови под којима се страна судска одлука може извршити, односно под којима у том смислу производи дејство као судска одлука у Републици Србији. Са друге стране, исправа коју је у прописаном облику издао надлежни државни орган доказује истинитост онога што се у њој потврђује или одређује, па у том смислу и страна јавна исправа има исту доказну снагу као и домаћа јавна исправа под условом узајамности, како је то прописано одредбама члана 239. ЗПП.

Основано ревидент указује и да првостепени суд није имао основа у одредби члана 314. ЗПП да не узме у обзир туженом наводе и доказе који су настали након припремног рочишта, као што ни другостепени суд није имао основа у одредби члана 372. ЗПП да не узме у обзир уз жалбу приложен доказ који је настао након доношења првостепене пресуде, 18.04.2019. године.

Међутим, тиме што нису узели у обзир накнадно приложене доказе и наводе ради чијег доказивања је тужени те доказе изнео, нижестепени судови нису у конкретном случају учинили битну повреду одредаба парничног поступка у смислу члана 374. став 1. ЗПП, јер ти наводи и докази нису били од значаја за правилност одлуке о тужбеном захтеву због следећег.

Суштина ревизијских навода је у тврдњи туженог да је закључком Трговачког суда у Загребу Ст 1138/17 од 01.03.2019. године одређен датум када престаје предметно потраживање тужиоца према туженом, а то је 01.04.2019. године, када по тврдњи туженог наступа пренов у смислу члана 348. ЗОО. Међутим, главна расправа је у првостпеном поступку закључена 08.03.2019. године, када је и донета првостепена пресуда. Том пресудом је одлучено о тужбеном захтеву применом материјалног права на чињенично стање какво је на тај дан постојало. Према томе, на дан 08.03.2019. године ни по наводима туженог нису наступиле последице нагодбе у поступку изванредне управе над туженим, тада нагодба још није почела да се спроводи, па по изричитим наводима туженог није наступио ни пренов. Како дакле, по основу на кога се позива тужени на дан 08.03.2019. године није престало потраживање тужиоца које је недвосмислено доказано, то у оваквим наводима туженог није било основа за одбијање тужбеног захтева. Ревидент даље наводи да је према потврди регистратора депозитних потврда и заменљивих обвезница од 01.04.2019. године, тужилац на дан издавања ове потврде, 01.04.2019. године, дакле након доношења правостепене пресуде, стекао хартије од вредности издате од стране друштва из Холандије, на име реализације нагодбе из поступка изванредне управе над туженим. Сам ревидент наводи да је тога дана, 01.04.2019. године оно потраживање тужиоца према туженом које је предмет овог спора, престало да постоји.

Према оваквим наводима туженог које покушава да докаже јавним исправама на које се позивао у првостепеном поступку и у жалби против првостепене пресуде, тужени није оспорио правилност првостепене пресуде, јер је она донета правилном применом материјалног права на чињенично стање које је постојало у тренутку закључења главне расправе и доношења првостепене пресуде. Како је потраживање тужиоца на чије испуњење је тужени обавезан првостепеном пресудом престало да постоји по тврдњи туженог не испуњењем већ на други начин, дана 01.04.2019. године, после доношења првостепене пресуде, та чињеница не може бити од значаја за правилност првостепене пресуде и последично другостепене пресуде донете по жалби туженог, којом је првостепена пресуда потврђена, већ може бити од значаја једино у поступку извршења новчаног потраживања тужиоца на чије испуњење је тужени обавезан овим правноснажним пресудама.

Ревидент, тужени, ни у току поступка пред нижестепеним судовима, ни у ревизији, не истиче друге наводе нити друге чињенице ради чијег доказивања је предлагао извођење доказа читањем одлука Трговачког суда у Загребу и потврде регистратора депозитарних потврда из заменљивих обвезница – ВВ, које би биле од значаја за одлуку о тужбеном захтеву. С тога се напред изнети наводи ревизије оцењују као ирелевантни за правилност одлуке о тужбеном захтеву из побијане правноснажне пресуде.

Напред изнетом треба додати и то да нагодба у поступку изванредне управе нема снагу уговора, већ по одредбама Закона о поступку изванредне управе у трговачким друштвима од системског значаја за Републику Хрватску, који је путем интернета доступан, из члана 43. тачка 18., обавезује повериоце привредног друштва у којем се спроводи поступак изванредне управе снагом правноснажне судске одлуке којом се нагодба одобрава. У том смислу тужиоца би обавезивала нагодба у поступку изванредне управе под условом да је судска одлука о потврђивању нагодбе призната по одредби члана 86. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, а у конкретном случају би таква нагодба била релевантна само да је према њеним одредбама потраживање тужиоца из тужбеног захтева престало пре доношења првостепене пресуде.

На основу изнетог, неосновани су наводи ревизије, а побијана одлука, којом је обавезан тужени да тужиоцу исплати потраживање на име враћања кредита, исплате уговорених и затезних камата, на основу одредаба члана 1065. и 277. Закона о облигационим односима, правилна.

То су разлози због којих је ревизија одбијена као неоснована, по одредби члана 414. ЗПП.

Одбијени су захтеви обеју парничних странака за накнаду трошкова ревизијског поступка, по одредби члана 153. и 154. ЗПП, тужиочев јер нису били потребни трошкови састава одговора на ревизију за вођење ревизијског поступка, а туженог, јер са ревизијом није успео.

Председник већа – судија,

Бранко Станић

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић