Против пресуде Привредног апелационог суда Пж.бр. 8658/21 од 31.05.2022 године тужилац преко пуномоћника из реда адвоката је благовремено изјавио ревизију, позивајући се на члан 404 Закона о парничном поступку. Ревизију изјављује због погрешне примене материјалног права. Тужилац је доставио и допуну ревизије, која није разматрана јер није благовремена.

Врховни касациони суд налази да је у конкретном случају ревизија дозвољена према вредности спора, те стога нема потребе да се испитују услови за дозвољеност по члану 404 Закона о парничном поступку (Сл. гласник РС бр. 72/11..са изменама). Затим је испитао побијану пресуду у границама прописаним одредбом члана 408 Закона о парничном поступку и утврдио да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. Тачка 2 Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Предмет тужбеног захтева је потраживање тужиоца по основу накнаде штете у износу од 2.453.471,90 евра и то на име разлике између плаћене купопродајне цене за земљиште које је предмет уговора о купопродаји пољопривредног земљишта закљученог између тужиоца и туженог и овереног дана 07.07.2017. године и реалне цене земљишта, који захтев је тужилац поставио као примарни тужбени захтев, док је предмет евентуално постављеног тужбеног захтева утврђење ништавости предметног уговора и враћање купопродајне цене.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је правни следбеник привредног друштва „MNN FAIR TRADE“ д.о.о. Београд које привредно друштво је са туженим закључило уговор о купопродаји пољопривредног земљишта дана 07.07.2017. године оверен пред јавним бележником Зорицом Грубић у ... под бројем ОПУ ..-2017, који је за предмет имао продају непокретности уписаних у лист непокретности број .. КО ... и то кп.бр. .. и .., кп.бр. .. број дела 1 и .. број дела 2, кп.бр. .., .. и .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., све уписане као њива 2., 4., 5. и 6. класе у укупној површини од 616 ха 91 ар и 98м2.

Предметне непокретности продате су по купопродајној цени од 7.094.577,72 еура. Први део купопродајне цене у износу од 1.607.809,63 еура тужилац је исплатио 17.07.2017. године, а други део у износу од 5.486.768,07 еура дана 02.08.2017. године. Уговором је констатовано да је продавац земљиште користио као обрадиво пољопривредно земљиште, без обзира на ознаку класе, културе и намене коришћења а како је то наведено у катастру непокретности, да је користио земљиште током редовног и уобичајеног пословања са пажњом доброг домаћина и у складу са добром пољопривредном праксом. Чланом 5.5.2. Уговора предвиђено је да ће продавац истовремено са плаћањем укупног износа купопродајне цене извршити примопредају земљишта купцу, а купац ће исту преузети при чему ће обе уговорне стране потписати записник о примопредаји, док је чланом 6.61 уговора наведено је да на земљишту које је предмет купопродаје постоје усеви на којима продавац задржава искључиво право својине и да је овлашћен да предметно земљиште користи на сваки уобичајени и потребан начин ради очувања и скидања постојећих усева са земљишта све до момента сазревања истих а најкасније до 30.09.2017. године, што неће утицати на примопредају земљишта у посед купцу, која ће бити извршена истовремено са пријемом купопродајне цене. Чланом 8.81 уговора предвиђено је да купац има право да раскине уговор уколико продавац не испуни услове наведене у члану 4 уговора, као и ако се покаже да је било која изјава или гаранција продавца наведена у члану 3.1 уговора неистинита или нетачна а продавац исту не отклони у складу са чланом 3.2 уговора. Чланом 12 уговора наведено је да је исти настао на основу слободне изражене воље уговорних страна. Уговор је потписан од стране заступника тужиоца и заступника туженог у својству продавца и купца и оверен печатима. Утврђено је да су тадашњи законски заступници тужиоца 05.06.2017. године извршили лично преглед земљишта које је предмет купопродајног уговора са представницима туженог, да је тог дана прегледано 968 hа земљишта од оба продавца, да у склопу парцеле од 800 hа није употребљиво мало мање од једног хектара и то грмље као и да је поплављено 15м2 а да вода не лежи све време већ тренутно није отекла због кише, да су након извршеног прегледа земљишта правни тимови тужиоца и туженог кренули са припремом купопродајног уговора, да је тужилац преко посредника АА и ББ, дошао до података о земљишту које је предмет уговора о купопродаји, као и да тужени није био у контакту са посредницима које је ангажовао тужилац а који су пословни сарадници тужиоца из претходних послова.

На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да не постоји узрочно-последична веза између радње туженог и штете коју наводно тужилац трпи, да тужилац није доказао у чему се огледа штета, да тужилац као привредно друштво чија је претежна делатност гајење жита, легуниноза и уљарица, у складу са одредбама члана 18. став 2. Закона о облигационим односима, има обавезу да у извршавању обавеза из своје професионалне делатности поступа са повећаном пажњом а што законски заступник тужиоца у конкретном случају није учинио, услед чега због својих пропуста не може ни тражити накнаду штете од туженог. Првостепени суд обија и евентуални тужбени захтев налазећи да се у конкретном случају не ради о ништавом уговору који је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима, а да наводи о превари и заблуди указују евентуално на рушљивост уговора с тим што из писаних доказа у спису не произилази да је тужени преварном радњом довео до закључења уговора о купопродаји и тиме нанео штету тужиоцу.

Другостепени суд је решавајући по жалби закључио да је првостепена пресуда правилна и на закону заснована, са јасним и потпуним разлозима које у свему прихвата, те је потврдио првостепену пресуду.

Врховни касациони суд налази да је побијана другостепена пресуда донета, правилном применом материјалног права.

У ревизији тужиоца се углавном понављају разлози који су истицани и у жалби а које је другостепени суд ценио и правилно оценио да су неосновани.

Према утврђеном чињеничном стању, тужени је понудио земљиште на продају још у току 2016. године, а посредници који су довели тужиоца и туженог у везу поступали су по налогу тужиоца. Преговори између посредника и тужиоца као и преговори између тужиоца и туженог вођени су у дужем временском периоду. Туженом су предметне непокретности продате по нижој од иницијално одређене цене, а након преговора тужиоца и туженог. У поступку је утврђено да је тужилац био упознат са чињеницом да је део земљишта, али незнатан, необрађен, да се део земљишта налази под водом услед обилне кише. Из листа непокретности се утврђује да су непокретности односно њиве 2., 4., 5. и 6. класе, а да је тужилац као привредно друштво чија је основна делатност гајење житарица морао имати стручна знања о врсти и квалитету земљишта, односно да ли су карактеристике земљишта које су наведене у предметном уговору одговарајуће у односу на оно што је уписано у јавним књигама, те да ли се ради о земљишту које одговара намени због које тужилац исто купује.

Из солемнизационе клаузуле произлази да је законски заступник тужиоца као купац и потписник уговора, након упозорења од стране јавног бележника на значај увида у катастарски план за непокретности које су биле предмет уговора, изјавио да не тражи копију плана и да у том смислу прихвата сав ризик и потврђује да је предметно пољопривредно земљиште видео и обишао на терену, да су му познати облик и стање непокретности које купује те да се одриче било каквог приговора. Чињенично стање које је утврђено, не може бити предмет преиспитивања у поступку по ревизији (члан 407 ЗПП).

На основу овако утврђеног чињеничног стања правилан је закључак нижестепених судова да нема одговорности туженог за штету коју тужилац тврди да је претрео и да би, ако је тужилац и претрпео штету, за то могли бити одговорни једино посредници које је управо тужилац ангажовао ради проналажења земљишта у циљу куповине.

Тужени је продао земљиште тужиоцу са карактеристикама које су уписане у листу непокретности и ономе што је заступник тужиоца утврдио на лицу места прегледом предметних парцела уз напомену да тужилац је могао у сваком моменту ангажовати стручна лица за сваку врсту провере података о земљишту и самог земљишта, поготову када је предмет куповине био овако велики комплекс пољопривредног земљишта. Дакле, на основу изведених доказа не може се извести закључак и прихватити као тачни наводи ревидента да је тужени заједно са посредницима које је ангажовао тужилац, преварним радњама довео тужиоца као купца у заблуду о квалитету земљишта које је било предмет продаје и на тај начин нанео штету тужиоцу као купцу а себи прибавио противправну имовинску корист и да је предметни уговор ништав.

Следом изложеног, побијана одлука је донета правилном применом материјалног права то одредби члана 10, 15, 61, 65, 103, 139, 478, 481. и 482. Закона о облигационим односима.

С обзиром да не постоје разлози због којих се ревизија изјављује, као ни разлози на које ревизијски суд пази по службеној дужности, Врховни касациони суд, на основу процесних овлашћења из члана 414. Закона о парничном поступку, одбио је ревизију тужиоца као неосновану.

Председник већа-судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић