Одлучујући о жалбама тужиоца и оба тужена, Привредни апелациони суд је донео пресуду 3Пж 3432/19 од 18.12.2019. године којом је у I ставу изреке одбацио жалбу тужиоца као недозвољену, у II ставу изреке преиначио пресуду Привредног суда у Новом Саду П 1151/18 од 28.03.2019. године у делу првог става изреке и пресудио тако што је одбио тужбени захтев да се обавежу тужени да солидарно плате тужиоцу износ од 44.065,55 евра са каматом у складу са Законом о затезној камати почев од 19.02.2008. године до исплате, у динарској противвредности по средњем курсу на дан исплате, и да се обавеже тужени Бамби АД Пожаревац да тужиоцу исплати износ од 38.639,95 евра, као и износ од 9.000 евра солидарно са туженим ДДОР Нови Сад АД Нови Сад са каматом у складу са Законом о затезној камати почев од 19.02.2008. године до исплате, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате и преиначио и одлуку о трошковима поступка тако што је решио да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против наведене правноснажне другостепене пресуде је тужилац изјавио благовремену и дозвољену ревизију, којом пресуду побија због погрешне примене материјалног права, са предлогом да Врховни касациони суд преиначи побијану пресуду на тај начин што ће жалбу тужиоца усвојити, пресуду Привредног суда у Новом Саду 8П 1151/2018 од 28.03.2019. године преиначити у ожалбеном делу тако што ће у целости усвојити тужбени захтев тужиоца и обавезати тужене да тужиоцу накнаде целокупне трошкове поступка. Међутим, разлозима изјављене ревизије тужилац побија другостепену пресуду у целости, не само у делу којим је жалба тужиоца одбачена, већ и у делу у ком је другостепени суд преиначио првостепену одлуку и одбио тужбени захтев тужиоца у целости, и то из разлога погрешне примене материјалног права од стране другостепеног суда.

Тужени Бамби АД Пожаревац (другог реда) је поднео одговор на ревизију тужиоца.

У I став изреке другостепене пресуде, у ком је садржано решење о одбацивању жалбе тужиоца против првостепене пресуде, одлука је сагласна одредби члана 378. став 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/2011 .... 18/20 у даљем тексу ЗПП), јер је жалба тужиоца недозвољена, с обзиром да побијаном првостепеном пресудом није одбијен тужбени захтев. O делу тужбеног захтева преко износа од 91.705,50 евра до тражених 101.895 евра одлучено je пресудом Привредног суда у Новом Саду П 350/17 од 05.07.2018. године, а не побијаном пресудом П 1151/18 од 28.03.2019. године, што произилази и из стања у списима предмета. Ревидент и не побија закључак другостепеног суда о томе. У том делу, одлука другостепеног суда која се побија ревизијом тужиоца није захваћена ни битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

У II ставу изреке, којим је одлучено о тужбеном захтеву, другостепени суд је одлуку засновао на погрешној примени материјалног права, што је узроковало непотпуно утврђено чињенично стање.

Према чињеничном стању изнетом у другостепеној пресуди, којe је утврдио првостепени суд, у саобраћајној незгоди ...2007. године, у којој су учествовали аутобус тужиоца и теретно моторно возило друготуженог, до које је дошло пропустом возача моторног возила у својини друготуженог, које возило је у моменту саобраћајне незгоде било осигурано од аутоодговорности код првотуженог, настала је штета по тужиоца у виду тоталне штете на аутобусу у износу од 63.838 евра, шлепања аутобуса у износу од 1.507,50 евра и најма другог аутобуса у износу од 101.895 евра. У току поступка је тужиоцу исплаћен износ од 65.345,50 евра на име штете на возилу и трошкова шлепања, па се спор свео на питање да ли тужиоцу припада тражени износ по основу трошкова најма другог аутобуса. Првостепени суд је утврдио да је тужилац на рачун „...“ на име најма другог аутобуса уплатио 101.895,00 евра, од чега 89.910 евра на дан 22.05.2007. године, а износ од 11.985 евра дана 19.02.2008. године. Првостепени суд је нашао да постоји допринос тужиоца за настанак штете од 10%, те је првостепеном пресудом усвојио тужбени захтев по наведеном основу за износ од 91.705,50 евра.

Према разлозима изнетим у првостепеној пресуди, првостепени суд је висину штете коју је тужилац претрпео тако што је најмио други аутобус утврдио вештачењем економско-финансијске струке у досуђеном износу. Аутобусом који је оштећен у саобраћајној незгоди тужилац је превозио путнике, односно одржавао линију Дебар – Диселдорф – Дебар, и да би наставио да врши превоз на тој линији био је принуђен да изнајми аутобус, па је са „...“ дана 24.04.2007. године закључио уговор за превоз путника и одржавање наведене линије, којим је уговором регулисана цена изнајмљивања аутобуса за време од 21.04.2007. године до оспособљавања хаварисаног возила. Међутим, у саобраћајној незгоди оштећени аутобус није поправљен, што међу странкама није спорно. Тужилац је са „...“ закључио и анекс уговора по коме је, због блокаде рачуна „...“ уплатио аванс по признаницама. Штету коју је тужилац претрпео тиме што је платио за најам другог аутобуса у утврђеној висини првостепени суд сматра стварном штетом по тужиоца за коју одговара друготужени, као власник моторног возила којим је узрокован штетни догађај, по принципу објективне одговорности, а првотужени одговара по одредби члана 941. Закона о облигационим односима, као осигуравач по основу обавезног осигурања од аутоодговорности за штету насталу употребом возила друготуженог, односно догађајем за који одговара друготужени као осигураник. Према стању у списима предмета, тужилац је повукао тужбу за износ од 65.345,50 евра на име материјалне штете по основу оштећења аутобуса и трошкова шлепања, поднеском од 05.10.2017. године, након што му је од стране првотуженог исплаћен овај износ. Тужбени захтев на име најма другог аутобуса односи се на период од 21.04.2007. године до 17.10.2007. године.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев по наведеном основу налазећи да је штета у висини новчаног износа за најам аутобуса настала искључиво радњом тужиоца, као оштећеног лица. Полази од правилног утврђења да је возило тужиоца било уништено и да је тужилац остао без средства за обављање делатности, али сматра да је погрешно првостепени суд закључио да је у конкретном случају било потребно изнајмити друго возило. Саобраћајна незгода се догодила 21.04.2007. године а месец дана касније, 22.05.2007. године је тужилац на име најма другог аутобуса уплатио износ од 89.910 евра, док је тотална штета на возилу 63.838 евра, па закључује да је тужилац могао купити аутобус истог или сличног квалитета као што је његов уништени аутобус и на тај начин би успоставио стање које је било пре него што је штета настала. При том се другостепени суд не упушта у жалбене наводе тужених да износ за најам аутобуса и није био исплаћен. На основу закључка да је тужилац могао да предупреди штету у виду исплаћеног најма једноставном куповином возила сличног или истог квалитета и то по мањој цени од цене најма, одбија тужбени захтев позивом на одредбу члана 177. став 2. Закона о обликационим односима.

Према члану 178. Закона о облигационим односима у случају удеса изазваног моторним возилом у покрету које је проузроковано искључиво кривицом једног имаоца примењују се правила одговорности по основу кривице, а ако постоји обострана кривица, сваки ималац одговара за укупну штету коју су они претрпели сразмерно степену своје кривице. Дакле, законодавац одговорност ималаца моторних возила једног према другоме решава на плану субјективне, а не објективне одговорности, јер одговорност ималаца моторних возила којима је изазван удес, у покрету, зависи од кривице имаоца за удес. Према утврђеном чињеничном стању о доприносу ималаца моторних возила за настанак удеса, друготужени као ималац моторног возила одговара за штету коју је претрпео тужилац у 90%, сразмерно степену своје кривице. Према утврђеним чињеницама произилази да штету по тужиоца из конкретног удеса, изазваног у 90% моторним возилом друготуженог, не чини само вредност уништеног возила и трошкови његовог шлепања, већ и новчани износ који је тужилац евентуално платио за изнајмљивање другог аутобуса, како би одржао линију у превозу путника, којом делатношћу се бавио аутобусом које је уништено у саобраћајном удесу. Штета је умањење нечије имовине, према одредби члана 155. Закона о облигационим односима, што по тужиоца јесте новчани износ кога је евентуално платио ради најма другог аутобуса за обављање делатности, уместо аутобуса који је уништен у конкретном удесу. Ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице, како је то прописано у одредби члана 154. став 1. ЗОО, који принцип се примењује и у конкретном случају по одредби члана 178. став 1. и 2. Закона о облигационим односима.

Другостепени суд погрешно примењује одредбу члана 177. став 2. Закона о облигационим односима према којој се ималац ствари ослобађа одговорности ако докаже да је штета настала искључиво радњом оштећеника, коју он није могао предвидети и чије последице није могао избећи или отклонити, односно примењујући на конкретну ситуацију принцип објективне одговорности имаоца опасне ствари. Те одредбе другостепени суд погрешно примењује, не само стога што се на конкретан случај примењују одредбе члана 178. став 1. и 2. Закона о облигационим односима, већ и стога што штета у виду умањења тужиочеве имовине због плаћања закупнине, односно најма аутобуса, није настала искључиво радњом тужиоца као штетном радњом, већ као последица саобраћајне незгоде која је у 90% изазвана управљањем моторним возилом у покрету, чији је ималац друготужени. Даље, другостепени суд погрешно сматра да је оборена законска претпоставка узрочности, по којој се сматра да штета настала у вези са опасном ствари потиче од те ствари, тиме што је сам тужилац одлучио да ујнами друго возило, уместо оштећеног у саобраћајној незгоди. Другостепени суд само на основу чињенице о висини новчаног износа кога је тужилац евентуално платио за најам аутобуса изводи преурањени закључак да је тужилац могао, шта више морао купити аутобус истог или сличног квалитета као његов уништени аутобус, чиме би успоставио стање које је било пре него што је настала штета, па да је то радња тужиоца која ослобађа од одговорности тужене и то друготуженог као имаоца моторног возила чијим управљањем је изазвана саобраћајна незгода и првотуженог као осигуравача од аутоодговорности истог возила. Такво схватање другостепеног суда је погрешно. Нити је унајмљивање другог аутобуса штетна радња, већ је последица штетне радње, изазивања саобраћајног удеса у коме је оштећено возило тужиоца, нити ималац моторног возила које је у претежном делу изазвало саобраћајну незгоду, одговара по принципу објективне одговорности, већ по принципу субјективне одговорности, односно кривице која је доказана, сходно члану 178. став 1 ЗОО. Према томе, и за овакву штетну последицу саобраћајног удеса друготужени одговара по одредби члана 178. став 2. ЗОО, а првотужени као осигуравач од одговорности, по одредби члана 941. Закона о облигационим односима.

Према изнетом, основано ревидент указује да нема правног основа пребацивати одговорност на тужиоца за последицу саобраћајне незгоде, на основу тога што је тужилац одабрао да унајми возило уместо свог оштећеног и да га користи у предметном периоду пре него што је од тужених остварио накнаду штете за уништено возило.

Како другостепени суд, због наведног погрешног правног становишта, није ценио наводе жалбе тужених о правилности утврђеног чињеничног стања о томе да ли је тужилац сносио трошкове најма другог аутобуса, другостепена пресуда није могла бити преиначена, па је укинута и предмет је враћен другостепеном суду на поновно суђење о тужбеном захтеву и последично о трошковима спора, по основу одредбе члана 416. став 2. ЗПП.

У делу који се тиче решења другостепеног суда о одбачају жалбе тужиоца, ревизија је одбијена као неоснована по одредби члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија,

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић