Испитујући побијану пресуду у смислу члана 399. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 125/04, 111/09), а у вези са чланом 506. став 1. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11), Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности. Ревизијом се неосновано указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, будући да побијана пресуда нема недостатака на које се указује у ревизији.

Према утврђеном чињеничном стању, између парничних странака закључен је Уговор о изградњи и продаји станова у стамбеном блоку Л. објекат …, код туженог заведен под бр. 4839 на дан 17.03.1992. године, чији је предмет стан бр. … који се налази на … спрату површине 54,79 м2 по цени од 23.285.750,00 динара, која је фиксна, уколико се плати до 02.04.1992. године, док је рок завршетка изградње станова до октобра 1992. године. Предметни Уговор оверен је пред Четвртим општинским судом у Београду, а по прибављеној сагласности Министарства финансија од 22.12.1994. године. Стан који је предмет спора постоји у стечајној маси туженог, а у стечајном поступку оспорен је захтев тужиље за његово излучење.

Предметни стан чија је продаја уговорена између парничних странака у површини од 54,79 м2 на петом спрату означен бројем 26, у пројекту изведеног стања из октобра 2001. године означен је као стан бр. 20к 3 и у односу на пројектно решење из 1992. године проширен је тако што су му придодате заједничке просторије – оставе и део приступног ходника, тако да садашња површина предметног стана у складу са пројектом изведеног стања износи 66,99 м2. Предметни стан издвојен је као засебна грађевинска целина. Разлика између уговорене и пројектоване површине предметног стана је 12,20 м2, а степен завршености радова на изградњи стана у односу на добијену површину од 66,99 м2 процењен је на 53,2%. Између странака је уговорена фиксна цена уколико тужиља плати исту до 02.04.2009. године, а тужиља је уговорену цену платила 06.05.1992. године, односно уплату је извршило треће лице Р.М., а због високог нивоа инфлације у том периоду обрачунато је да је тужиља уплатила мањи део купопродајне цене за 34%, односно да је платила 66% на име купопродајне цене, што је иначе 54% од површине стана која је добијена – 66,99 м2. Будући да је степен завршености радова 53,2% тужиља је као купац платила део цене који оправдава степен завршености објекта. Према степену завршености објекта конкретни стан се може индивидуализовати, а купац је платио цену најмање у оном проценту који је и проценат завршености објекта.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио тужбени захтев да се утврди да је тужиља искључиви власник предметног стана, а из разлога што је купопродајну цену платио Р.М., а не тужиља, те да с тим у вези тужиља није активно легитимисана за подношење оваквог захтева.

Другостепени суд је правилном применом материјалног права преиначио првостепену пресуду и утврдио да је тужиља стекла искључиво право својине на предметном стану.

Полазећи од извршене процене степена завршености објекта уз опредељење могућности индивидуализације наведеног стана, с обзиром на степен завршености целог објекта, те да је купац платио цену у оном проценту који је проценат завршености објекта, другостепени суд је правилно закључио да је тужиља на предметном стану стекла право својине и обавезао туженог да тужиљи преда стан – излучењем из стечајне масе.

Своју одлуку другостепени суд је ваљано образложио применом одредбе члана 20. Закона о основама својинско правних односа, које разлоге у свему прихвата и овај суд.

Правилан је и закључак другостепеног суда да околност да је купопродајну цену стана платило треће лице Р.М., не утиче на право својине тужиље, с обзиром да према одредби члана 296. став 1. Закона о облигационим односима обавезу може испунити не само дужник него и треће лице, те да је према ставу 2. наведене законске одредбе, поверилац дужан да прими испуњење од сваког лица које има неки правни интерес да обавеза буде испуњена.

У ревизији се понављају наводи који су истицани и током поступка да предметна непокретност не може бити идентификована, те да тужиља није могла стећи право својине на предметном стану, будући да се право својине стиче уписом у јавне књиге или евентуално предајом у посед предметне непокретности.

Ове наводе другостепени суд је ценио, правилно закључивши да су неосновани, а о чему је другостепени суд дао ваљане разлоге.

Осим тога, наводима да се предметни стан не може идентификовати, оспорава се утврђено чињенично стање, а због чега се ревизија у смислу члана 398. став 2. Закона о парничном поступку, не може изјавити.

Достављање одговора на ревизију није било нужно за вођење ове парнице, те је захтев тужиоца за накнаду трошкова ревизијског поступка одбијен.

Са изложеног а на основу члана 405. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија

Бранко Станић,с.р.