Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Прев 459/2023
31.05.2023. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Бранка Станића, председника већа, Татјане Миљуш, Татјане Матковић Стефановић, Јасмине Стаменковић и Мирјане Андријашевић, чланова већа, у парници по тужби тужиоца „Поткозарје“ д.о.о Нови Сад, Петроварадин, чији је пуномоћник Бранислав Поповић, авокат у ..., против тужене „Banca Intesa'' а.д. Београд, чији је пуномоћник др Немања Алексић адвокат у ..., ради утврђења, вредност предмета спора 4.000,00 динара, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда 12Пж 9389/21 од 07.12.2022. године, у седници већа одржаној дана 31.05. 2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда 12Пж 9389/21 од 07.12.2022. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене, изјављенa против пресуде Привредног апелационог суда 12Пж 9389/21 од 07.12.2022. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Привредног суда у Београду 28П 4514/2021 од 09.09.2021. године, усвојен је тужбени захтев тужиоца и утврђено да је одредба члана 8. став 1. Уговора о кредиту, кредитна партија број ... од ...2014. године, садржине ближе наведене у изреци, апсолутно ништава и да не производи правно дејство, обавезана је тужена да тужиоцу исплати износ од 31.200,00 динара на име трошкова парничног постука.

Пресудом Привредног апелационог суда 12Пж 9389/21 од 07.12.2022. године одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена наведена првостепена пресуда.

Против другостепене пресуде тужена изјављује ревизију, због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Оцењујући испуњеност услова за дозвољеност ревизије тужене, изјављене на основу члана 404. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11...18/20), Врховни суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе. Према разлозима изнетим у образложењу, побијаном пресудом није одступљено од судске праксе. Изражено становиште другостепеног суда о разлозима ништавости одредбе уговора о кредиту у складу је са правним ставом усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 22.05.2018. године и његовом допуном усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 16.09.2021. године. Наведеним правним ставом изречено је да банка има право на наплату трошкова и накнада банкарских услуга, па одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове или накнаду за обраду кредитног захтева није ништава под условом да је уговору претходила понуда банке са садржаним јасним и недвосмисленим подацима о трошковима кредита. Трошкови, или накнаде, које банка обрачунава приликом одобравања кредита или који су познати на дан обрачуна и које банка обрачунава клијенту у току реализације кредита могу бити посебно исказани у уговору о кредиту као обавеза корисника кредита, било у процентуалном износу или у апсолутној вредности, али услов је да закључењу уговора претходи понуда банке у којој је одређена обавеза плаћања тако јасно и недвосмислено да корисник кредита ниједног тренутка не буде доведен у заблуду о којим трошковима, или накнадама је реч. У ситуацији у којој током поступка није доказано да је тужена поступила на описани начин и да је кориснику кредита доставила понуду са прописаном садржином, то представља њену несавесност која води ништавости имовинског права уговореног таквим поступањем у сопствену корист, због чега нема повреде правног става Врховног касационог суда. Такође, у конкретном случају, према разлозима ревизије нема потребе за разматрањем правног питања од општег интреса или правног питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за новим тумачењем права.