.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Прев 510/2021
09.12.2021. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бранка Станића, председника већа, Татјане Матковић Стефановић, Татјане Миљуш, Јасмине Стаменковић и др Илије Зиндовића, чланова већа, у парници тужиоца АА, предузетника из ..., СЗТР ББ ул. ..., кога заступа пуномоћник Весна Петровић Марковић, адвокат у ..., против туженог UniCredit Bank Srbija АД Београд, ул. Рајићева бр. 27/29, кога заступа пуномоћник Тамара Симић, адвокат у ..., ради утврђења ништавости и исплате, вредност предмета спора 19.261,00 динара, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда 5Пж 654/20 од 25.05.2021. године, у седници већа одржаној дана 09. децембра 2021. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда 5Пж 654/20 од 25.05.2021. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Привредног апелационог суда 5Пж 654/20 од 25.05.2021. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Привредног суда у Београду 12. П 4033/19 од 20.11.2019. године усвојен је тужбени захтев, утврђено да је ништава одредба члана 7. Уговора о кредиту бр. ... од ...2013. године којом је одређено да је „корисник кредита обавезан да пре пуштања кредита у течај плати накнаду за обраду захтева у висини од 1% од износа кредита у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан уплате“ и обавезан је тужени да тужиоцу исплати новчани износ од 19.261,00 динара са законском затезном каматом почев од 29.04.2013. године до исплате. Обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 29.612,00 динара са законском затезном каматом почев од извршности па до исплате.
Пресудом Привредног апелационог суда 5Пж 654/20 од 25.05.2021. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена наведена првостепена пресуда.
Против правноснажне другостепене пресуде тужени је изјавио ревизију позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.
Побијаном пресудом није одступљено од судске праксе. Изражено становиште нижестепених судова у складу је са правним ставом усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној дана 22.05.2018. годинe и његовом допуном усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 16.09.2021. године. Наведеним правним ставом изречено је да банка има право да наплати трошкове накнаде банкарских услуга, па одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове кредита није ништава под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о трошковима кредита. Трошкове које банка обрачунава приликом одобравања кредита или који су познати на дан обрачуна и које банка обрачунава клијентима у току реализације кредита могу бити посебно исказани у уговору о кредиту као обавеза корисника кредита било у процентуалном износу или апсолутној вредности, али услов је да морају бити наведени у понуди банке тако јасно и недвосмислено да корисник кредита ниједног тренутка не буде доведен у заблуду о којим трошковима је реч. У ситуацији када нема доказа да је тужени поступио на описани начин и да је тужиоцу као кориснику кредита доставио понуду са прописаном садржином, то представља његову несавесност која води ништавости имовинског права уговореног таквим поступањем у сопствену корист, због чега нема повреде правног става Врховног касационог суда. У описаној ситуацији нема потребе за разматрањем правног питања од општег интереса или правног питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за новим тумачењем права, јер су нижестепени судови поступили у складу са ставом Врховног касационог суда поводом спорног правног питања. Друго питање које поставља ревидент тиче се почетка тока затезне камате на износ новчаног потраживања као последице ништавости одредбе уговора. Ово правно питање не захтева разматрање као правно питање од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потребу за новим тумачењем права, а ревидент не указује на другачију судску праксу по овом питању.
На основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20), одлучено је као у ставу првом изреке.
Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија туженог није дозвољена.
Тужилац је против туженог поднео тужбу 19.07.2019. године ради утврђења ништавости и исплате новчаног износа. Вредност предмета спора је 19.261,00 динара.
Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, који не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Према одредби става 3. истог члана, као спорови мале вредности сматрају се и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео, не прелази исти износ.
Одредбом члана 479. став 6. истог закона прописано је да у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.
У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку, па се закључује да изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку није дозвољена.
Из наведених разлога на основу члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу другом изреке решења.
Председник већа - судија
Бранко Станић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
