Против другостепене пресуде тужени је изјавио благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права, са позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

У одговору на ревизију тужиоци су оспорили дозвољеност исте и основаност ревизијских навода, и предложили да Врховни суд одбаци ревизију као недозвољену. Трошкове су тражили на име састава одговора на ревизију и судску таксу.

Према oдредби чланa 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Поступајући на основу цитиране законске одредбе, Врховни суд налази да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе, разматрањем правних питања од општег интереса, правних питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење права. Другостепеном пресудом правноснажно је усвојен тужбени захтев за исплату акција са правом гласа издаваоца Привредно друштво МИН ДИВ АД Сврљиг, у вредности од 722,17 динара по акцији помножена са бројем акција које поседује сваки од тужилаца. Према образложењу другостепене пресуде, тужени је започео преузимање циљног друштва МИН ДИВ АД Сврљиг дана 31.12.2009. године и тада је настала његова обавеза за објављивање понуде за преузимање на основу члана 6. став 1 тада важећег Закона о преузимању акционарских друштава („Сл. гласник РС“, број 46/06, 107/09), а решењем КХоВ од 10.05.2010. године наложено је туженом да поднесе захтев Комисији за одобрење понуде за преузимање акција наведеног издаваоца и да на тај начин објави понуду за преузимање 26.266 акција циљног друштва. Како то тужени није учинио, другостепени суд налази да су испуњени услови за примену члана 41. б) Закона о преузимању акционарских друштава из 2011. године, па је обавезао туженог да откупи од тужилаца акције по утврђеној цени од 722,17 динара по акцији, са затезном каматом од 18.03.2020. године када су тужиоци истакли опредељени захтев на име новчаног потраживања исплате цене акција које су предмет откупа.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване нижестепене пресуде, Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној. Побијана одлука у складу је са праксом Врховног касационог суда израженој у одлуци Прев 253/2016 од 23.02.2017. године, којом је такође одлучивано о праву акционара на откуп акција издаваоца МИН ДИВ АД Сврљиг против овде туженог, те је на основу истоврсног чињеничног стања и применом материјалноправних одредби из члана 41. б) и 50. Закона о преузимању акционарских друштава из 2011. године, тужени обавезан да тужиоци откупи акције по цени од 722,17 динара за једну акцију, као и у овом поступку. Стога, нису од утицаја на дозвољеност ревизије наводи ревидента којима се указује на погрешну примену материјалног права, јер нису испуњени други услови прописани одредбом члана 404. ЗПП-а за одлучивање о ревизији из те законске одредбе.

Из наведених разлога применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП-а одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 18/20), Врховни суд је нашао да ревизија туженог није дозвољена.

Одредбом члана 485. Закона о парничном поступку, прописано је да ревизија у привредним споровима није дозвољена ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност од 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужилац је против туженог поднео тужбу дана 18.03.2020. године. Највиша вредност побијаног дела предмета спора износи 4.826.262,11 динара (тужбени захтев првотужиоца), што представља противредност од 41.051,69 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Имајући у виду да у овом привредном спору, највиша вредност предмета спора побијане правноснажне пресуде не прелази законом прописани цензус од 100.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни суд закључује да ревизија туженог није дозвољена.

Из наведених разлога је на основу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку одлучено као ставу другом изреке.

Врховни суд је одбио захтев тужилаца за накнаду трошкова ревизијског поступка, имајући у виду да трошкови настали поводом одговора на ревизију не представљају нужне и неопходне трошкове ради одлучивања о ревизији.

Председник већа - судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић