.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Прев 841/2022
29.06.2022. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Татјане Матковић Стефановић, председника већа, Татјане Миљуш, Јасмине Стаменковић, Драгане Маринковић и Иване Рађеновић, чланова већа, у парници по тужби тужиље АА ПР, Самостална трговинска радња и комисион Чарли, Ћуприја, чији је пуномоћник Жељко Трлаковић, адвокат у ..., против туженог Комерцијална банка АД Београд, чији је пуномоћник др Немања Алексић, адвокат у ..., ради утврђења ништавости, вредност предмета спора 3.000,00 динара, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда 3Пж 7493/21 од 14.10.2021. године, у седници већа одржаној дана 29. јуна 2022. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда 3Пж 7493/21 од 14.10.2021. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог, изјављена против пресуде Привредног апелационог суда 3Пж 7493/21 од 14.10.2021. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Привредног суда у Београду 31П 3977/2021 од 16.06.2021. године, у ставу првом изреке, утврђено је да је ништава одредба члана 6. Уговора о краткорочном кредиту број ... од 25.08.2006. године, закљученог између тужиље, као корисника кредита и туженог, као даваоца кредита. У ставу другом изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 24.300,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до коначне исплате.
Пресудом Привредног апелационог суда 3Пж 7493/21 од 14.10.2021. године, у ставу првом изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена је првостепена пресуда. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Против другостепене пресуде тужени изјављује ревизију, због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.
Оцењујући испуњеност услова за дозвољеност ревизије туженог, изјављене на основу члана 404. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11...18/20), Врховни касациони суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе. Побијаном пресудом није одступљено од судске праксе. Изражено становиште другостепеног суда у складу је са правним ставом усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 22.05.2018. године и његовом допуном усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 16.09.2021. године. Наведеним правним ставом изречено је да банка има право на наплату трошкова и накнада банкарских услуга, па одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове кредита није ништава под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о трошковима кредита. Трошкови које банка обрачунава приликом одобравања кредита, могу бити посебно исказани у уговору о кредиту као обавеза корисника кредита, било у процентуалном износу или у апсолутној вредности, али услов је да морају бити наведени у понуди банке тако јасно и недвосмислено да корисник кредита ниједног тренутка не буде доведен у заблуду о којим трошковима је реч, а они могу бити наплаћени кориснику кредита само једном. У ситуацији у којој нема доказа да је тужени поступио на описани начин и да је тужиоцу као кориснику кредита доставио понуду, која претходи закључењу уговора, то представља његову несавесност која води ништавости имовинског права уговореног таквим поступањем у сопствену корист, због чега нема повреде правног става Врховног касационог суда. Погрешна примена материјалног права на коју у вези са тим ревидент указује, није основ за изузетну дозвољеност ревизије. Такође, у конкретном случају нема потребе за разматрањем правног питања од општег интреса, или правног питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за новим тумачењем права.
На основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу првом изреке.
Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија туженог није дозвољена.
Тужилац је против туженог поднео тужбу 20.04.2021. године, ради утврђења ништавости одредбе уговора о кредиту. Вредност предмета спора је 3.000,00 динара, што према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе износи 25,51 евро.
Одредбом члана 487. став 1. и 3. Закона о парничном поступку, прописано је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, као и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац навео у тужби не прелази наведени износ.
Одредбом члана 479. став 6. наведеног закона, прописано је да у споровима мале вредности, против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.
У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку. Зато изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. истог Закона није дозвољена.
Из наведених разлога на основу члана 413. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу другом изреке решења.
Председник већа – судија
Татјана Матковић Стефановић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
