Пресудом Привредног апелационог суда Пж 11246/21 од 26.01.2023. године, одбијена је као неоснована жалба тужиоца, потврђена је првостепена пресуда и одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против другостепене пресуде тужилац је изјавио благовремену ревизију позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Предмет тужбеног захтева по тужби од 25.02.2019. године је побијање правних радњи дужника, док је предмет евентуалног тужбеног захтева накнаде штете.

Према изнетом чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужилац је против привредног друштва АБ ЛИФТ доо Београд исходовао правноснажну и извршну пресуду којом је обавезан дужник на исплату дуга тужиоцу у износу од 1.656.886,70 динара са припадајућом законском затезном каматом. Привредно друштво АБ ЛИФТ доо Београд је 21.02.2018. године закључило Уговор о купопродаји земљишта са овде туженим, катастарске парцеле број .., уписане у лист непокретности број .. КО Шимановци по уговореној цени која ће бити плаћена продавцу на банковни рачун који дозначи продавац. На дан закључења купопродајног уговора рачун дужника није био у блокади. Тужилац је против дужника поднео предлог за извршење на основу извршне исправе. У поступку спровођења извршења запленом новчаних средстава на рачуну извршног дужника овде тужилац је намирен за износ од 4.912,25 динара. Даље је у току извршног поступка тужилац додатно намирен за износ од 816.300,00 динара доделом пописаних и процењених покретних ствари извршног дужника. Потраживање тужиоца није намирено у целости, а поступак извршења је и даље у току, с тим што је јавни извршитељ обавестио суд да у тренутку сачињавања извештаја 20.05.2021. године није пронађена нова имовина извршног дужника која може бити предмет извршења. Непокретност коју је овде тужени купио од дужника тужиоца, тужени је пре подношења тужбе у овој парници отуђио трећем лицу, непарничару, уговором од 27.08.2018. године. Код тако утврђеног чињеничног стања судови су, применом члана 280, 281. и 285. Закона о облигационим односима, закључили је да је примарни тужбени захтев неоснован, да тужилац није доказао да је дужник знао или могао знати да предузетим располагањем наноси штету својим повериоцима, нити је доказао да је трећем лицу са којим је или у чију корист је правна радња предузета то било познато или могло бити познато, и да је неоснован и евентуални тужбени захтев из разлога што тужилац није доказао узрочно – последичну везу између радње туженог и штете коју трпи, нити је пак доказао настанак штете у траженом износу.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване побијане одлуке нижестепених судова, Врховни суд налази да у конкретном случају нису испуњени законски услови које прописује одредба члана 404. став 1. Закона о парничном поступку. Тужилац у ревизији претежно оспорава оцену доказа и утврђено чињенично стање, из којих разлога се не може изјавити посебна ревизија. Указивање на погрешну примену материјалног права није поткрепљено додатним условом за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а који се тичу неуједначене судске праксе у истоветној чињеничноправној ситуацији, потребе за разматрањем правних питања од општег интереса, или правних питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење примењених материјалноправних одредби Закона о облигационим односима.

Посебна ревизија је као изузетно ванредно правно средство, чији циљ није да се преиспитују правноснажне пресуде сходно појединостима конкретног случаја, већ да се кроз конкретни случај реши питање од посебног (ширег) интереса, а које се може подвести под један од основа из 404. став 1. Закона о парничном поступку. Наведено у овом поступку није случај. Евентуална погрешна примена материјалног права, сама по себи не може бити разлог за изјављивање посебне ревизије.

На основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 10/23), одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, које не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Одредбом члана 479. став 6. истог закона прописано је да у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.

Тужилац је тужбу поднео дана 25.02.2019. године. Вредност предмета спора износи 1.264.299,05 динара.

У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку, јер вредност предмета спора не прелази динарску противвредност износа од 30.000,00 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, па се закључује да изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку није дозвољена.

Из наведених разлога је на основу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку одлучено као ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранко Станић, с.р

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић