У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија Божидара Вујичића председника већа, Весне Субић и Јелице Бојанић Керкез, чланова већа, у правној ствари тужиље АА из ..., ул. ..., чији је пуномоћник Горан Цветковић, адвокат из ..., против туженог ЈП „Путеви Србије“ из Београда, Булевар краља Александра бр. 282, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 1818/18 од 18.10.2019. године, у седници већа одржаној дана 15.07.2020. године, донео је

П Р Е С У Д У

ДЕЛИМИЧНО СЕ УСВАЈА ревизија тужиље АА и ПРЕИНАЧАВА пресуда Апелационог суда у Нишу Гж. 1818/18 од 18.10.2019. године у ставу другом и трећем изреке, тако што се одбија жалба туженог и потврђује пресуда Основног суда у Нишу П 2100/17 од 10.01.2018. године у усвајајућем делу којим је обавезан тужени ЈП „Путеви Србије“ Београд да тужиљи исплати износ од још 60.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, још 30.000,00 динара за претрпљени страх, још 60.000,00 динара за душевне болове због умањења животне активности и још 30.000,00 динара за душевне болове због наружености, све са законском затезном каматом од 10.01.2018. године до исплате, и преиначава одлука о накнади трошкова поступка тако што се обавезује тужени да тужиљи исплати на име накнаде трошкова парничног поступка износ од 186.000,00 динара са затезном каматом од извршности до исплате.

У преосталом делу се ревизија тужиље ОДБИЈА као неоснована.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиљи накнади трошкове поступка по ревизији у износу од 79.000,00 динара.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Нишу П 2100/17 од 10.01.2018. године је делимично усвојен тужбени захтев тужиље АА и обавезан тужени ЈП „Путеви Србије“ Београд да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете исплати за претрпљене физичке болове износ од 200.000,00 динара, за претрпљени страх 100.000,00 динара, за душевне болове због умањења животне активности 200.000,00 динара и на име душевних болова због наружености износ од 100.000,00 динара, све са законском затезном каматом од 06.10.2016. године до исплате, као и да тужиљи на име трошкова поступка исплати износ од 209.900,00 динара. Одбијен је део тужбеног захтева тужиље за накнаду нематеријалне штете, на име претрпљеног страха преко досуђеног до траженог износа од 150.000,00 динара и на име душевног бола због умањења животне активности преко досуђеног до траженог износа од 300.000,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 1818/18 од 18.10.2018. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у делу у ком је тужбени захтев тужиље за накнаду нематеријалне штете усвојен за износ од 100.000,00 динара на име претрпљених физичких болова, за износ од 50.000,00 динара на име претрпљеног страха, за износ од 100.000,00 динара на име душевних болова због умањења животне активности, за износ од 50.000,00 динара на име душевних болова због наружености, са законском затезном каматом од 10.01.2018. године до исплате. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу, тако што је одбијен тужбени захтев тужиље у делу којим је је тражено да се тужени обавеже да јој на досуђене износе накнада нематеријалне штете исплати законску затезну камату за период од 06.10.2016. године до 10.01.2018. године, као и захтев за исплату већих износа накнада нематеријалне штете, и то за претрпљене физичке болове до 200.000,00 динара, за претрпљени страх до 100.000,00 динара, за душевни бол због умањења животне активности до 100.000,00 динара и за душевни бол због наружености до 100.000,00 динара, са законском затезном каматом од 06.10.2016. године до исплате. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове поступка у износу од 142.700,00 динара.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужиља је изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија делимично основана. Побијана одлука је донета делом уз погрешну примену материјалног права.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Другостепени суд је прихватио чињенично стање утврђено првостепеном пресудом.

Првостепени суд је утврдио да се дана 15.12.2013. године у раним јутарњим часовима (око 6,30 часова ујутру) тужиља АА упутила бициклом из места ... према Лесковцу, крећући се деоницом Бојник-Лесковац, државним путем другог А реда, чије одржавање спада у надлежност туженог ЈП „Путеви Србије“. На путу је било неочишћеног леда. Тужиља је, прелазећи точковима бицикла преко рупе на коловозу, прекривене ледом, проклизала и пала с бицикла. Падајући се дочекала на десну ногу и задобила тешку телесну повреду у виду прелома десне потколенице. Сведоци су видели када је тужиља пала. Тужиља је превезена у општу болницу у Лесковцу. Због прелома ноге је оперисана тако што су јој уграђени импланти ради правилног срастања костију. Боравила је у болници од 15.12 до 21.12.2013. године. Поново је оперисана да би се уграђени импланти у нози одстранили.

Путем вештачења, суд је утврдио интензитет и трајање физичких болова и страха приликом повређивања тужиље и потом, као и у вези са хируршким интервенцијама. Код тужиље је као последица повређивања заостало умањење животне активности од 15%, које се огледа у томе што не може да изведе пуни обим покрета у десном скочном зглобу, измењен је начин ослањања на десну ногу при стајању и ходу, због чега тужиља трпи душевне болове лаког степена, везано за теже обављање физичких активности. Код тужиље је такође заостала наруженост средњег степена, у виду ожиљка на десној потколеници, који је јасно уочљив када тужиља носи кратку одећу.

Основом овако утврђених чињеница, правилно нижестепени судови основ одговорности туженог за насталу штету налазе у одредбама чл. 154, 155, 184 ЗОО као и одредбама чл. 15 Закона о јавним путевима. Уз то, оба суда као полазиште за досуду узимају одговарајуће износе накнада по насталим видовима нематеријалне штете. Првостепени суд је накнаде досудио без умањења, сматрајући да нема доприноса оштећене. Другостепени суд је накнаде смањио по принципу подељене одговорности за штету, сматрајући да постоји допринос оштећене због вожње бициклом по поледици, те да је тужиља допринела настанку незгоде са 50%.

Другостепени суд је погрешно применио одредбу чл. 192 ЗОО, код оцене о сразмери одговорности за штету. Наиме, погрешно је побијаном одлуком утврђена подједнака одговорности тужиље и туженог за настанак незгоде. Одредбом чл. 192 став 1 ЗОО регулисана је материја подељене одговорности за настанак незгоде, тако што је прописано да оштећени има право на сразмерно смањену накнаду штете, када је оштећени допринео да штета настане или да буде већа него што би иначе била. Имајући у виду чињеницу да је до незгоде дошло у зимском периоду, када се могу очекивати остаци снежних падавина на путу, тужиља се у таквој ситуацији морала кретати са повећаном пажњом возећи бицикло, па на страни тужиље постоји допринос настанку штетног догађаја, који узимањем у обзир свих околности, по оцени ревизијског суда, износи 20%. Претежна одговорност је на страни туженог, чија је обавеза била да спроведе све потребне мере одржавање јавног пута, тако да он буде безбедан за кретање свих учесника у саобраћају у зимском периоду.

Према изнетом, тужиља остварује право на сразмерно смањену накнаду штете, и то смањену за 20 % од износа накнада утврђених од стране првостепеног суда, правилном применом критеријума прописаних чланом 200 ЗОО.

Имајући у виду утврђене околности конкретног случаја, утврђене чињенице о интензитету и трајању болова и страха који је трпела тужиља, као и да је тужиља оперисана у два наврата, што се утицало на продужено трпљење физичких болова и страха, те обим трајног умањење њене животне активности и у којим ограничењима се огледа, исказан са 15%, као и облика наружености који се манифестује као лако уочљив, оправдано је, и по оцени ревизијског суда, поћи од износа правичних накнада, и то за претрпљене душевне болове због умањења животне активности од 15% износа од 200.000,00 динара, за претрпљене физичке болове износа од 200.000,00 динара, за претрпљени страх износа од 100.000,00 динара и за душевне болове због наружености износа од 100.000,00 динара. Применом одредбе чл. 192 у вези чл. 205 ЗОО, тужиљи на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности припада износ од 160.000,00 динара, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове износ од 160.000,00 динара, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљени страх износ од 80.000,00 динара, и на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због наружености износ од 80.000,00 динара, све када се на правичне износе накнаде по свим видовима примени утврђени проценат подељене одговорности у штетном догађају од 20% на страни тужиље. На ове износе накнада, тужиљи припада законска затезна камата почев од дана првостепеног пресуђења. У преосталом делу тужбени захтев тужиље је одбијен као неоснован, правилном применом материјалног права.

Накнада нематеријалне штете се састоји у исплати суме новца, као сатисфакцији за претрпљену нематеријалну штету, да би се код оштећеног лица успоставила психичка и емотивна равнотежа која је постојала пре штетног догађаја, у мери у којој је то могуће. Признавање накнаде у већем износу не би одговарало том циљу.

Тужиља остварује право на накнаду трошкова поступка на терет туженог, према свом успеху у спору. Накнадом се обухватају трошкови који су били потребни за вођење парнице. С обзиром на успех тужиље у овом поступку од 480.000,00 динара, у ком укупном износу је усвојен њен тужбени захтев, тужени је, у смислу одредбе чл. 153, чл. 154 ЗПП и чл. 165 став 2 ЗПП обавезан да тужиљи на име накнаде трошкова поступка исплати укупан износ од 186.900,00 динара, чиме је обухваћена награда за састав тужбе у износу од 9.000,00 динара, награда за заступање на девет одржаних рочишта по 10.500,00 динара, по 6.000,00 динара на име награде за приступ на четири одложена рочишта, трошкови вештачења у износу од 19.600,00 динара, за путне трошкове сведока 1.000,00 динара и по 19.400,00 динара на име судске таксе на тужбу и првостепену пресуду. Због изнетог, Врховни касациони суд је преиначио одлуку о трошковима парничног поступка.

Тужиља је са ревизијом успела у износу од 180.000,00 динара, за колико је повишена накнада нематеријалне штете. Тужиљи припада накнада трошкова поступка по ревизији у износу од укупно 79.000,00 динара, и то 12.000,00 динара за састав ревизије, 26.800,00 динара за таксу на ревизију и 40.200,00 за таксу ревизијску одлуку.Тај износ оправдано насталих трошкова поступка по ревизији, тужени је обавезан да тужиљи накнади.

На основу члана 416 став 1. и члана 165.став 2. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић