Својом пресудом 3 Гж бр.502/11 од 23.03.2011. године Апелациони суд у Нишу је одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио пресуду Основног суда у Нишу од 25.11.2010. године којом је одбијен тужбени захтев тужиоца да тужени тужиоцима појединачно на име учешћа у рату током 1999. године исплати по 6.000,00 динара на име трошкова дневница, 2.000,00 динара на име трошкова и 1.500,00 динара на име трошкова одвојеног живота од породица (укупно 9.500,00 динара) са каматом од 09.06.1999. године до исплате.

Против ове правноснажне судске одлуке тужиоци су поднели 17.01.2013. године предлог за понављање поступка јер је одлуком Европског суда за људска права бр. 17153/11 од 28.08.2012. године (Вучковић и остали против РС) утврђена повреда људског права и што је одлукама Уставног суда Србије Уж 1170/2011, Уж 286/2011, Уж 3946/2011 и Уж 1171/2011 утврђена повреда права на једнаку заштиту из члана 36. Устава, па су се по становишту предлагача стекли услови за понављање поступка из члана 426. став 1. тачка 11. и тачке 12. сада важећег ЗПП.

Увидом у четири приложене одлуке Уставног суда, првостепени суд је утврдио да је ранијом пресудом Вишег суда у Нишу Гж 4047/10 којом је одбијена жалба тужилаца и потврђена пресуда Општинског суда у Нишу П 2020/09 од 04.септембра 2009. године тужиоцима повређено право на једнаку правну заштиту из члана 36. Устава јер је пресудом Општинског суда у Прокупљу Гж 838/06 од 06.октобра 2005. године и пресудама Окружног суда у Београду Гж 1703/05 и Гж 838/05 пресуђено друкчије (у тим одлукама правноснажно је усвојен тужбени захтев тужилаца – резервиста). Уставни суд закључује да је Виши суд у Нишу доношењем одлуке у идентичном чињеничном стању учинио повреду правила из члана 36. Устава док је у осталом делу уставне жалбе тужилаца – резервиста одбацио, оценивши да није од стране судова извршена повреда забране дискриминације из члана 21. Устава због неког личног својства. Због повреде права на једнаку правну заштиту тужиоцима је на основу члана 89. Закона о Уставном суду призната сатисфакција на тај начин што се одлука има објавити у ''Службеном гласнику Републике Србије'' као вид правичног задовољења.

На тако утврђено чињенично стање, нижестепени судови су правилно одбили захтев за понављање поступка, јер Уставни суд није утврдио повреду или ускраћивање људског и мањинског права и слобода зајамчених Уставом у парничном поступку у погледу дискриминације тужилаца, због чега нису испуњени услови за понављање из члана 422. став 1. тачка 11. раније важећег ЗПП.

Ревизијски наводи по коме: редован суд није везан ставом Уставног суда (предлогом) и може сам да одлучује о предлогу за понављање поступка без обзира из којих је разлога Уставни суд утврдио повреду људског или мањинског права; да је Европски суд за људска права у предмету ''Вучковић против Србије'' утврдио повреду људског права; и да су се стекли услови за понављање поступка због утврђене повреде права на једнаку правну заштиту из члана 36. Устава, нису основани.

Наиме, Врховни касациони суд сматра да због природе предлога за понављање поступка као ванредног правног средства редован суд може да одлучује о понављању из разлога који су садржани искључиво у закону (не може да проширује правно дејство разлога који су таксативно набројани) и становишту Уставног суда у погледу повреде људског или мањинског права.

Различито поступање судова у истој чињеничној ситуацији могуће је у европском континенталном систему коме припада и наша земља у којој постоји мрежа више жалбених судова и у коме судска пракса по Уставу није извор права (што констатује и Европски суд у предмету ''Вучковић''). У овом случају само су два суда у три одлуке одступила од владајуће судске праксе која је била колебљива у почетној фази, а касније је стабилизована. Када се судска пракса усталила није могуће понављање судских поступака због постојања малог броја одлука које представљају ''одступање од владајуће судске праксе'' (у предмету Вучковић се говори о акту дискриминације који је извршила држава, а не судови у одлучивању).

У више одлука Европски суд се изјашњава да не постоји повреда члана 6. Европске конвенције (арбитрарно поступање као један од облика повреде правичног суђења коме одговарају чл. 32. и 36. Устава РС) када се судска пракса стабилизује. У проблему тзв. ''ратних дневница'' судска пракса је после почетне колебљивости стабилизована па су сви остали судови или одбацивали тужбе због апсолутне ненадлежности суда или одбијали тужбене захтеве због истакнутог приговора застарелости. Тужиоци су од стране Уставног суда добили правично задовољење (сатисфакцију) признањем постојања неједнаке правне заштите, али та одлука сама по себи не може значити да у другим случајевима остали редовни судови (нижестепени) у конкретном правном проблему морају да поступају супротно закону (правилима о застарелости) и усвајају тужбене захтеве тужилаца зато што су неки судови у почетној фази признали право на накнаду.

После закључења првостепене расправе и доношења нижестепених одлука, а пре доношења ове ревизијске одлуке Велико веће Европског суда за људска права усвојило је жалбу Владе Србије, па одлука првостепеног већа у предмету ''Вучковић против Србије'' не може представљати разлог за понављање поступка.

На основу члана 405. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа судија

Предраг Трифуновић,с.р.