Према утврђеном чињеничном стању, тужени и сведок – жртва насиља мал. ББ су бивши емотивни партнери који су били у емотивној вези у периоду од октобра 2023. године до краја децембра 2023. године. Мал. ББ је 04.02.2024. године заједно са мајком приступила у просторије ПУ Ниш и пријавила да јој се овде тужени обратио са речима: „Тражила си, а сад ћеш и добити“, да је стално уходи, добацује, прилази у аутобусу, школи, на улици, да долази у школу коју она похађа јер се забавља са девојком која иде у исту школу као она, којом приликом јој је упућивао погрдне речи и вређао је. Туженом је наређењем МУП ПУ Ниш, ЗМП 88/24 од 04.02.2024. године изречена хитна мера – привремена забрана контактирања и прилажења бившој девојци у трајању од 48 часова, која је решењем Основног суда у Нишу 2НП 81/24 од 05.02.2024. године продужена за још 30 дана. Пресудом Основног суда у Нишу К 53/24 од 17.04.2024. године отац мал. ББ правноснажно је осуђен на казну затвора јер је 23.12.2023. године заједно са још два лица тешко телесно повредио овде туженог и угрозио његову сигурност претњом да ће напасти на његов живот и тело. Према налазу и мишљењу надлежног органа старатељства, постоји потреба за изрицањем предложене мере заштите од насиља у породици, забраном даљег узнемиравања мал. ББ у циљу превенирања потенцијалних сукоба између бивших емотивних партнера, имајући у виду да мал. ББ вербализује страх, да између њих постоје континуирани конфликтни односи упркос прекинутим контактима, као и да се воде поступци пред судом.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да су у понашању туженог према бившој емотивној партнерки стечена обележја породичног насиља у смислу члана 197. Породичног закона и изречена је предложена мера забране даљег узнемиравања из члана 198. став 2. тачка 5. истог закона у трајању од годину дана.

По оцени Врховног суда неосновано се ревизијом туженог указује на погрешну примену материјалног права.

Насиље у породици дефинисано је чланом 197. Породичног закона („Сл. гласник РС“ број 18/05, 72/11 и 6/15), тако што је у ставу 1. прописано да се под насиљем у породици подразумева понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно стање и спокојство другог члана породице, док су у ставу другом наведени карактеристични видови насиља у породици који се у пракси најчешће испољавају, уз одређење да се насиљем у породици сматра свако дрско, безобзирно и злонамерно понашање које један члан породице испољава према другом члану породице. Поред тога, у члану 198. став 1. наведеног закона прописано је да против члана породице који врши насиље суд може одредити једну или више мера заштите од насиља у породици којим се привремено забрањује или ограничава одржавање личних односа са другим члановима породице, док је у ставу 2. тачка 5. прописано да мера заштите од насиља у породици је забрана даљег узнемиравања члана породице, при чему се мере заштите од насиља могу одредити у трајању од највише годину дана (став 3.).

Следом наведеног, насиље у породици подразумева свако понашање које одступа од стандарда уобичајеног опхођења и комуницирања са члановима породице, за које да би било квалификовано као насиље у породици није неопходан одређени континуитет (трајност таквог понашања), већ је у одређеним ситуацијама довољан и један акт понашања који има карактер насиља у породици. Поред тога, неопходно је да суд покаже „нулту толеранцију“ на насиље што подразумева да се свако понашање које одступа од стандарда нормалног опхођења и комуницирања са члановима породице мора квалификовати као дрско, безобзирно, односно злонамерно понашање. Компоненте насиља у породици и његова суштинска обележја која га јасно разликују од дозвољеног понашања утврђује суд имајући у виду све објективне и субјективне, као и специфичне околности сваког конкретног случаја.

Из утврђеног чињеничног стања судови основано закључују да се понашање туженог према мал. ББ карактерише као насилничко и које одступа од уобичајног понашања у међусобним односима чланова породице (они су чланови породице на основу члана 197. став 3. тачка 5. ПЗ). Испољено понашање туженог угрожава превасходно физичко и душевно здравље и спокојство мал. ББ, код које ствара осећај неспокојства, узнемирености, несигурности и страха, као и бојазни за сопствени живот, што оправдава изрицање мере заштите од насиља, прописане чланом 198. став 2. тачка 5. Породичног закона. Наиме, имајући у виду све околности конкретног случаја, изрицање ове мере заштите од насиља у породици неопходно је како би се мал. ББ пружила заштита и обезбедили мир и спокојство за одређени временски период и као таква представља адекватну и сврсисходну меру заштите од насиља према утврђеној врсти и обиму насиља, а којом се могу створити услови за за превенцију понављања насиља и обезбеђења спокојства и безбедности жртве насиља у породици.

Наводима ревизије оспорава се правилна примена материјалног права, а заправо се наводи ревизије односе посредно или непосредно на чињенично стање које по мишљењу ревидента није правилно или потпуно утврђено у спроведеном поступку. Међутим, ови наводи нису основани и не доводе у сумњу правилност побијане пресуде у погледу примене материјалног права садржаног у наведеним одредбама Породичног закона, које су нижестепени судови правилно применили одлучујући о одређивању предложене мере заштите од насиља у породици. Зато су као неосновани оцењени сви ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права, док оспоравање правилности утврђеног чињеничног стања није разлог за изјављивање ревизије у смислу одредбе члана 407. став 2. Закона о парничном поступку. Осим тога, ревизијским наводима се понављају наводи жалбе, које је другостепени суд ценио и правилно закључио да су неосновани.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић