Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Слађане Накић Момировић, председника већа, Добриле Страјина, Марине Милановић, Бранислава Босиљковића и Данијеле Николић, чланова већа, у парници тужиље AA из ..., град ..., чији је пуномоћник Миланка Цветковић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије – Високи савет судства – Основни суд у Врању, коју заступа Државно правобранилаштво – Одељење у Лесковцу, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији године, у седници одржаној 27.02.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужене, изјављеној против пресуде Вишег суда у Врању Гж 1352/18 од 30.11.2018. године, као о посебној ревизији.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Вишег суда у Врању Гж1352/18 од 30.11.2018. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Врању Прр1 67/17 од 04.12.2017 године, у првом ставу изреке, тужена је обавезана да тужиљи на име накнаде штете исплати износ од 62.742,00 динара, са законском затезном почев од 01.10.2008. године па до исплате; на име ненаплаћених трошкова парничног поступка износ од 22.754,00 динара, са законском затезном каматом од 18.12.2008. године до исплате и на име ненаплаћених трошкова извршног поступка износ од 6.635,00 динара са законском затезном каматом од извршности одлуке о трошковима па до коначне исплате. У другом ставу изреке, тужена је обавезана да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 18.000,00 динара, са законском затезном каматом од извршности одлуке па до коначне исплате. изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене и делимично потврђена првостепена пресуда у ставу првом изреке, у погледу исплате главног дуга са каматом, трошкова парничног поступка са каматом и висине признатих трошкова извшења, као и у ставу другом изреке. У другом ставу изреке, делимично је преиначена првостепена пресуда у ставу првом изреке у делу одлуке о законској затезној камати на досуђене износе трошкова извршења, тако што је обавезана тужена да тужиљи на признати износ трошкова извршења плати затезну камату од дана подношења тужбе па до коначне исплате, а одбијен је тужбени захтев за исплату затезне камате на признати износ трошкова извршења почев од дана извршности одлуке па до подношења тужбе. У ставу трећем изреке, одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против другостепене пресуде, тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права и из разлога прописаних чланом 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11, 55/14). Наиме, нема разлога који указују на потребу разматрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права. Решењима Апелационог суда у Нишу на која се у ревизији позива, укинуте су првостепене пресуде због битних повреда одредаба парничног поступка. Решења Вишег суда у Лесковцу, на која се ревизијом указује, не односе се на исти чињенични и правни основ као побијано решење, с обзиром да се односе на повреде права на суђење у разумном року у стечајним поступцима. Сентенца из решења Врховног касационог суда Ржг 1071/2015, на коју ревизија указује, односи се на накнаду материјалне штете по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року, према тада важећим одредбама Закона о уређењу судова, а не на накнаду материјалне штете у парничном поступку, која је досуђена применом Закона о заштити права на суђење у разумном року и то у ситуацији када је утврђена повреда права на суђење у разумном року у извршном предмету у коме је извршни дужник друштвено правно лице, као у конкретном случају. Зато је одлучено као у првом ставу изреке.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије у смислу члана 410. став 2. ЗПП и утврдио да ревизија тужене није дозвољена.

Тужбом од 12.05.2017. тужиља је тражила накнаду штете повреде права на суђење у разумном року у укупном износу 102.131,00 динара, са законском затезном каматом.

С обзиром да се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које очигледно не прелази динарску протриввредност 3.000 по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ради се о спору мале вредности у смислу члана 468. став 1. ЗПП, а чланом 479. став 6. ЗПП је прописано да ревизија у споровима мале вредности није дозвољена.

Ревизија није дозвољена ни према одредби члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, према којој је ревизија увек дозвољена када суд преиначи првостепену пресуду и одлучи о захтевима странака. Ово из разлога што је првостепена пресуда преиначена у делу којим је законска затезна камата на признате трошкове извршења досуђена од наступања извршности одлуке о трошковима извршења, а другостепеном пресудом тужена обавезана да тужиљи плати законку затезну камату од дана подношења тужбе у овом спору, тако да ревизија није дозвољена због чињенице да је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака, јер се одредба о преиначењу и дозвољености ревизије не примењује када је пресуда преиначена у корист странке која је изјавила ревизију.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у другом ставу изреке, на основу члана 413. ЗПП.

Како трошкови одговора на ревизију не представљају потребне трошкове ради вођења парнице у смислу одредбе члана 154. став 1. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић