Против правоснажне пресуде донете у другом степену, у преиначеном делу, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 404. Закона о парничном поступкку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ...10/23, у даљем тексту: ЗПП), Врховни суд је оценио да су испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији, ради уједначавања судске праксе, због чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду, у смислу члана 408. ЗПП, Врховни суд је оценио да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиљи је решењем туженог - стручна служба у Ђаковици од 10.02.1992. године одређено право на старосну умањену превремену пензију почев од 23.05.1991. године, коју је тужени тужиљи исплаћивао све до марта 1999. године, када је обуставио исплату, иако никада није донео решење о обустави пензије. Према потврди Департмана за пензије Косово од 14.02.2019. године, тужиља је корисник основне пензије од 2003. године. Према налазу и мишљењу судског вештака економско-финансијске струке разлика између износа пензије које је тужени у спорном периоду требало да исплати тужиљи и износа извршених исплата на Косову износи 4.518.64 динара.

На овако утврђено чињенично стање, првостепени суд је применио материјално право из одредби чланова 155. и 172. Закона о облигационим односима, у вези са чланом 35. став 2. Устава Републике Србије и након оцене несоснованости приговора застарелости потраживања усвојио тужбени захтев.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и тужбени захтев одбио као неоснован. Према датим разлозима, само коначно и правноснажно решење надлежног органа о признавању права на старосну пензију представља основ за исплату пензије, а тужиља, на којој је био терет доказивања чињеница на којима заснива тужбени захтев, није приложила решење којим јој је признато право на старосну умањену превремену пензију снабдевено потврдама правноснажности и коначности.

Основано се навдима ревизије указује да је другостепени суд погрешно применио материјално право.

Применом одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, којом је прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, по оцени Врховног суда тужени у обавези да тужиљи накнади штету због неисплаћених пензија у спорном периоду, јер јој је решењем туженог признато право на пензију која јој је исплаћивана до марта 1999. године, када је дошло до обуставе исплате пензије без оправданог разлога и без доношења решења о обустави од стране туженог. Таквим поступањем је тужиљи причињена штета коју је тужени у обавези да јој накнади у износу умањеном за износе које је тужиља у спорном периоду примала на Косову и Метохији, са законском затезном каматом од доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате, у смислу чланова 186. и 277. Закона о облигационим односима, јер јој је на тај начин повредио право на мирно уживање имовине прокламовано чланом 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Супротно становишту другостепеног суда, на право тужиље на накнаду штете је без утицаја што решење туженог од 23.05.1991. године којим је тужиљи признато право на пензију није снабдевено потврдама правноснажности и коначности. Тужени је по том решењу тужиљи исплаћивао пензију све до марта 1999. године. Према правилу о терету доказивања из члана 231. став 3. ЗПП, супротно становишту другостепеног суда, на туженом, који оспорава тужиљи право на исплату пензије, је био терет доказивања постојања чињенице која је спречила остваривање права или услед које је право тужиље на исплату пензије престало да постоји. Тужени није доставио доказ да је тужиљи право на исплату пензије престало, да је решење којим јој је признато право на исплату пензије поништено или да је покренут управни поступак или спор ради поништаја тог решења. Како то решење и даље производи правно дејство, а по ком је тужени незаконитим радом обуставио исплату, тужени је у обавези да тужиљи накнади штету коју је претпела услед неисплаћивања пензије у спорном периоду, умањену за износе које је тужиља примала на Косову и Метохији, како је то правилно закључио првостепени суд.

Правилна је и одлука првостепеног суда о захтеву за накнаду трошкова парничног поступка, јер је донета правилном применом одредбе чланова 153, 154. и 163. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни суд је донео одлуку као у ставу другом изреке применом одредбе члана 416. став 1. ЗПП.

Тужиљи према успеху у ревизијском поступку, сагласно одредбама чл. 153, 154. и 163. ЗПП припада право на накнаду трошкова ревизијског поступка у границама постављеног и опредељеног захтева и то за састав ревизије 18.000,00 динара, што увећано за износ пореза на додату вредност од 20% износи 21.600,00 динара, према Тарифи и наградама и накнадама трошкова за рад адвоката важећој у време предузимања ове парничне радње, због чега је применом члана 165. ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Бранка Дражић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић