Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 2922/17 од 21.09.2017. године, ставом првим изреке одбијене су жалбе тужиоца и тужених ВВ, ЕЕ, ГГ, ДД и ЂЂ и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке одбијени су захтеви тужиоца и тужених ВВ, ЕЕ, ГГ, ДД и ЂЂ за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, туженe ГГ, ДД и ЂЂ су изјавиле ревизију са позивом на одредбу члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

По члану 404. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11... 55/2014), који се у конкретном случају примењује на основу члана 506. став 2. тог Закона, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија (став 2).

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. истог закона, јер се ревизијом у суштини напада утврђено чињенично стање, што у поступку по ревизији није дозвољено на основу члана 407. став 2 ЗПП. Наиме, питање обима увећања вредности посебне имовине у смислу члана 170. у вези члана 195. став 3. Породичног закона је фактичко питање, које се утврђује према околностима конкретног случаја и то према вредности саме ствари и величине улагања, које зависи од обима уложеног рада или висине уложених новчаних средстава, па се допринос увећању посебне имовине утврђује према чињеницама и околностима у сваком конкретном случају. У вези са садржином института увећања вредности из члана 170. Породичног закона и методологије процене вредности непокретности, ревизијом се указује на одлуку Врховног касационог суда Рев 1774/2015 (одређивање накнаде за експроприсане непокретности), у којој није реч о идентичној чињеничној и правној ситуацији, као што је случај у овој парници, па нема потребе за одлучивањем о ревизији као изузетно дозвољеној, ради уједначавања судске праксе. Поред тога, питање значаја статуса помоћног објекта, код примене института увећања вредности посебне имовине, довољно је расправљено питање у судској пракси, па нема потребе за новим тумачењем права и уједначавањем судске праксе, нити је уз ревизију достављена другачија одлука у идентичној чињеничној и правној ситуацији, на коју се ревизија позива.

Ревизија није дозвољена ни као редовна.

Тужба у овој парници поднета је 20.12.1994. године, са захтевом за утврђење права сусвојине по основу инвестиционог улагања на непокретности уписаној у ЗКУЛ ... КО ..., стамбена зграда у ... у улици ..., саграђена на кп.бр. ... изграђено грађевинско земљиште површине 3 ара и 81 м2. У тужби је као вредност предмета спора означен износ од 100.000 динара. Поднеском од 28.11.2011. године, не мењајући означену вредност предмета спора, тужба је преиначена истицањем захтева за утврђење права сусвојине и на помоћној згради – зграда редни број ..., габаритне површине 55 м2 и помоћној згради – зграда редни број ..., габаритне површине 24 м2 са правом коришћења у истој сразмери на парцели број ... КО ..., укупне површине 381 м2.

По члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору, који се односи на утврђење права сусвојине, у коме вредност предмета спора побијаног дела очигледно не прелази динарску противвредност 40.000,00 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужбе 28.11.2011. године (1 евро = 103,4485 динара), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП одлучено је као у изреци.

Приликом израде писменог отправка побијане пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 2922/17, дошло је до очигледне грешке у означавању датума доношења пресуде, тако што је у уводу пресуде наведено „04.10.2017. године“, уместо „21.09.2017. године“, када је према стању у предмету сачињена белешка о већању и гласању. Како се ради о очигледној грешци у писању писменог отправка пресуде, другостепени суд ће извршити исправљање посебним решењем на основу члана 362. ЗПП, а странкама доставити оверени препис решења.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић