По оцени Врховног суда, нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11….10/23, у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом, применом одредби члана 16. став 2. Устава Републике Србије, члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 172. Закона о облигационом односима, одбијен је као неоснован тужбени захтев да се обавежу тужени да тужиоцима солидарно накнаде нематеријалну штету због претрпљених душевних болова и патњи, због нестанка бебе после наводне смрти у породилишту, нарушавања личног и породичног живота тужилаца, трпљења неизвесности, недавања информација о судбини њиховог детета рођеног ...1986. године. Према датим разлозима, на страни тужених није било неделотворног понашања којим је тужиоцима проузрокована штета, тако што им је повређено право на поштовање породичног живота зајемчено одредбом члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Ово због тога што је према утврђеном чињеничном стању тужиоцима саопштено да је њихово дете, превремено рођено, преминуло, што је мајка потврдила потписом посмртнице, а која је садржала информацију о узроку смрти, након чега је по захтеву туженог Клиничког центра Ниш плод послат на клиничку обдукцију и извештајем о одбукцији поуздано утврђен узрок смрти детета, а чињенице рођења и смрти уписане у матичне књиге. На тај начин су тужени предузели адекватне мере које су довеле до разјашњења спорних околности у погледу судбине детета тужилаца, из чега следи закључак да тужиоци немају право на новчано обештећење.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да су нижестепене пресуде у складу са праксом ревизијског суда и правним ставовима израженим у одлукама Врховног суда да нема услова за удовољење тужбеном захтеву за накнаду нематеријалне штете у ситуацији када је према утврђеном чињеничном стању Република србија испунила своју обавезу да омогући остваривање људских права гарантованих Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, односно адекватно одговорила на захтев родитеља да буду информисани о судбини свог детета. Тужиоци нису уз ревизију доставили правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању о истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом, као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Поред наведеног, ревизијом се оспорава оцена доказа и правилно утврђено чињенично стање, што не представља разлог за примену института изузетне дозвољености ревизије.

Из наведених разлога, нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права, па је применом члана 404. ЗПП,одлучено као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5., у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противведност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 09.03.2020 године. Вредност предмета спора је 2.000.000,00 динара.

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан поношења тужбе, то ревизија тужилаца није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић