Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
Рев 1330/06
21.03.2007. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Предрага Трифуновића, председника већа, Весне Поповић, Јасминке Станојевић, Мирјане Грубић и Љиљане Ивковић-Јовановић, чланова већа, у парници тужилаца АА, ДД, ЕЕ, ЂЂ, и других, чији је пуномоћник АБ адвокат, против тужених Јавног предузећа ББ, и Републике Србије, коју заступа Републички јавни правобранилац, ради утврђења права својине, одлучујући о ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Окружног суда у Ужицу Гж.бр.149/2005 од 2. марта 2005. године, у седници одржаној на дан 21.3.2007. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужилаца изјављена против пресуде Окружног суда у Ужицу Гж.бр.149/2005 од 2. марта 2005. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Окружног суда у Ужицу Гж.бр.149/2005 од 2. марта 2005. године, одбијена је као неоснована жалба тужилаца и потврђена пресуда Општинског суда у Прибоју П.бр.308/02 од 22.12.2003. године којом су одбијени као неосновани тужбени захтеви тужилаца којим су тражили да се утврди да су тужиоци по основу наслеђа сувласници парцела ближе описаних у изреци пресуде што би тужени били дужни признати и којом је одлучено да свака странка сноси своје трошкове.

Против правоснажне пресуде донете у другом степену благовремено су изјавили ревизију тужиоци побијајуће је због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде на основу чл. 386. ЗПП, ("Службени лист СФРЈ2, бр. 4/77... "Службени лист СРЈ", бр. 15/98 и 3/02) који се на конкретан случај примењује на основу овлашћења из чл. 491. ст. 4. ЗПП ("Службени гласник РС",бр.125/2004), Врховни суд је нашао да ревизија тужилаца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 354. ст. 2. тач. 11. ЗПП на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а тужиоци у ревизији одређено не указују на постојање неке друге битне повреде одредаба парничног поступка која може бити ревизијски разлог из чл. 385. ст. 1. тач. 1. и 2. ЗПП.

Разлози ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани.

Према утврђеном чињеничном стању, сви тужиоци су правни следбеници сада покојних ПП, ПП1 ПП2 и ПП3. Све парцеле на којима тужиоци траже утврђење права својине уписане су на име Републике Србије 1982. године са правом коришћења туженог "ББ". Све парцеле уписане су у катастарском операту ВВ, Општина ГГ и све су правоснажним решењем Секретаријата за привреду и имовинско правне и комуналне послове Скупштине општине ГГ од 29.10.1980. године одузете као самовласно заузето земљиште у друштвеној својини из поседа самовласних заузимача. Ово решење је правоснажно и извршно јер је жалба изјављена од стране АА одбијена, као и његова тужба поднета против другостепеног решења Врховном суду Србије пресудом У.бр.3765/81 од 19.3.1982. године. Катастарске парцеле аа, вв, ее, дд, ђђ, фф, жж и зз КО ВВ су у периоду од 1968. године до 1982. године у пописном катастру непокретности биле уписане на правне претходнике тужилаца ДД, ЂЂ и ЕЕ са по 1/3 када су им одузете, а упоређивањем стања из 1954. године утврђено је да су парцеле аа и вв по култури шума као и парцела дд док је парцела ђђ некатегорисани пут. Тужиоци свој захтев заснивају на тапији Аграрног суда Среза ГГ из 1935. године, поседовној пријави из 1935. године на име ЖЖ и ЗЗ и на основу наслеђа и несметане државине. Пресуда Аграрног суда Среза ГГ и тапија из 1936. године делом се односи на обрадиво земљиште (њиве), делом на ливаде и делом на спорно шумско земљиште за које тужиоци истичу да је у фактичком поседу њихових правних претходника од 1908. године до одузимања.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбене захтеве тужилаца јер су закључили да правни претходници тужилаца нису одржајем стекли право својине на спорном шумском земљишту.

Према правним правилима имовинског права саржаним у Парагарафу 2. Закона о шумама Краљевине Југославије од 21. децембра 1929. године, све шуме су се сматрале власништвом државе изузев оних шума на којима су физичка лица законитим путем стекла права својине. Савесни држаоци могли су стећи право својине по основу одржаја на шумском земљишту ако би доказали законски основ државине и период државине до 6. априла 1941. године у трајању од 43 године, једног месеца и 18 дана у смислу правног правила из Параграфа 931. Српског грађанског законика. Државина је законита ако се заснива на пуноважном правном послу који је потребан за стицање својине и ако није прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења, а савестан је онај држалац који не зна и не може знати да ствар коју држи није његова, с тим што савесност мора постојати за све време рока потребног за одржај.

Полазећи од тога да тужиоци у парници за утврђење права својине одржајем на шумском земљишту нису доказали постојање законског основа (правног посла или правоснажне судске одлуке), којим су државину на спорном шумском земљишту законито стекли њихови правни претходници, то и по оцени Врховног суда, одржајем нису стекли право својине на спорном шумском земљишту. Околност што правни претходници тужилаца поседују тапију и да су наведене парцеле купили од ага по тапији из 1935. године не представља основ за стицање права својине јер су и у време Турске царевине све шуме и шумска земљишта су била државна својина, те разрешењем аграрне реформе од 1918. године аге више нису могле продавати шуме и шумско земљиште другим лицима јер они нису били власници, односно нису имали право својине на том земљишту, већ су могле продавати само обрадива имања и ливаде. Због тога није основано позивање тужилаца у ревизији о погрешној примени материјалног права, а наиме, да су правни претходници тужилаца ваљаним правним послом стекли право својине на овим парцелама. Такође није основано ни позивање тужилаца у ревизији у погледу несметане државине њихових правних претходника на спорном шумском земљишту до одузимања 1980. године. Све шуме су биле у државној својини, а потом у друштвеној својини сагласно одредбама Основног закона о шумама ("Службени лист СФРЈ", бр. 16/61) а у смислу чл. 113. Закона о искоришћавању пољопривредног земљишта ("Службени лист СФРЈ", бр. 43/59) на оваквом шумском земљишту одржајем се није могла стицати својина због чега је упис спорног шумског земљишта у 1968. години у пописни катастар непокретности на правне претходнике тужилаца без утицаја.

Како се ревизијским наводима не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, Врховни суд је одбио као неосновану ревизију тужилаца и одлучио као у изреци применом чл. 393. ЗПП.

Председник већа-судија,

Предраг Трифуновић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Мирјана Војводић

сд