У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Звездане Лутовац, председника већа, Иване Рађеновић и Владиславе Милићевић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Данко Укропина, адвокат из ..., против туженог Града Новог Сада, кога заступа Правобранилаштво Града Новог Сада, ради стицања без основа, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 2354/22 од 12.10.2022. године, у седници одржаној 20.06.2024. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 2354/22 од 12.10.2022. године у преиначујућем делу за главни дуг.

ОДБАЦУЈЕ СЕ ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 2354/22 од 12.10.2022. године у потврђујућем делу и у преиначујућем делу за камату.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Новом Саду П 109/21 од 18.04.2022. године, ставом првим изреке, утврђено је да је повучена тужба у делу захтева којим је тужиља тражила да се тужени обавеже да јој пренесе у својину стан у центру града Новог Сада, површине 91 м2, чија динарска противвредност на дан предаје износи 12.398.117,00 динара, и да јој исти преда у посед слободан од лица и ствари и плаћеним свим трошковима који су евентуално до тада теретили стан у року од 15 дана од дана пресуђења или да тужиљи исплати износ од 12.398.117,00 динара, са законском затезном каматом од 12.03.2019. године до исплате. Ставовима другим и трећим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев и обавезан тужени да тужиљи исплати износ од 1.623.817,04 динара. Ставом четвртим изреке, одбијен је тужбени захтев за исплату законске затезне камате на досуђени износ ставом трећим изреке од 1.623.817,04 динара, почев од 12.06.1993. године до исплате. Ставом петим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље преко досуђеног износа ставом трећим изреке до траженог износа од 2.645.681,03 динара, са законском затезном каматом од 12.06.1993. године, до исплате. Ставом шестим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 2354/22 од 12.10.2022. године, ставом првим изреке, делимично су усвојене, а делимично одбијене жалбе тужиље изјављене против првостепене пресуде у делу којим је одлучено о тужбеном захтеву и трошковима поступка (ставови други до шестог изреке), преиначена је првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев којим је предложено обавезивање туженог да тужиљи исплати већи износ од износа од 1.299.053,63 динара до досуђеног износа првостепеном пресудом од 1.623.817,04 динара и обавезан тужени да тужиљи на досуђени износ главнице од 1.299.053,63 динара исплати законску затезну камату од 19.05.2021. године до исплате, а у преосталом делу првостепена пресуда потврђена. Ставом другим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове жалбеног поступка.

Против другостепене пресуде, тужиља је благовремено изјавила ревизију битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и зпогрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду, у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2 тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/2011…10/23), Врховни суд је оценио да је ревизија тужиље делимично основана, а делимично недозвољена.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а на друге битне повреде одредаба парничног поступка због којих се ревизија може изјавити се наводима ревизије одређено не указује.

Према утврђеном чињеничном стању, деда тужиље ББ и Општина Нови Сад, чији је правни следбеник тужени Град Нови Сад, закључили су 28.05.1993. године уговор о откупу стана из друштвене својине (оверен пред Општинским судом у Новом Саду под бројем Ов 18543/9303 дана 06.1993. године), који је имао за предмет откуп 1/2 дела трособног стана бр. .. у Новом Саду, у улици ... бр. .. сада улица ... бр. ..), којим је уговорено да се утврђена купопродајна цена за случај да купац откупну цену исплати одједном умањи за 20 % на основу Закона о становању и Упутства о начину утврђивања откупне цене стана (обрачун је извршио ЈП „Стан“ Нови Сад). Деда тужиље је исплатио умањену откупну цену због једнократне уплате у року и на начин предвиђен уговором. Анексом 1. овог уговора од 11.03.1994. године (овереним дана 15.03.1994. године), уговарачи су прецизирали предмет откупа као стан на другом спрату (површине 84,67 м2) и собу на четвртом спрату (површине 23,01 м2). Деда тужиље је преминуо ...1999. године. Правноснажним решењем о наслеђивању Општинског суда у Новом Саду од 13.10.2000. године, на спорном стану као вангрунтовном власништву оставиоца од 1/2 дела за наследника је оглашен отац тужиље ВВ. Отац тужиље је преминуо ...2011. године. Правноснажним решењем о наслеђивању Општинског суда у Новом Саду од 24.11.2011. године, на спорном стану ( у то време уписаном код РГЗ у Листу непокретности .. КО Нови Сад 2) као вангрунтовном власништву оставиоца од 1/2 дела тужиља је оглашена за наследника. На згради (у којој је предметни стан), изграђеној на кат. парцели .., уписаној у зк.ул. .. КО Нови Сад 2, као друштвена својина, били су уписани као носиоци права коришћења општина Стари Град у Новом Саду и ГГ рођена ..., на равне делове.

Дана 05.01.1994. године, ДД, ЂЂ и ЕЕ поднели су тужбу против општине Нови Сад и више физичких лица, међу којима је био и деда тужиље, ради утврђења ништавости уговора о откупу станова из друштвене својине у стамбеној згради у улици ... бр. ..., који је Општина Нови Сад закључила са туженим физичким лицима, као и ради развргнућа имовинске заједнице тужилаца и тужене Општине Нови Сад. Делимичном пресудом Општинског суда у Новом Саду П 55/94 од 06.04.1994. године, утврђено је да је ништав и да је без правне важности уговор о откупу стана из друштвене својине 28.05.1993. године, закључен између Општине Нови Сад као продавца и деде тужиље ББ као купца, која пресуда је потврђена пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж 1916/98 од 29.12.1998. године. Пресудом Врховног суда Србије Рев 3825/99 од 04.04.2001. године, одбијене су изјављене ревизије. У наставку поступка по непресуђеном делу тужбеног захтева пресудом Основног суда у Новом Саду П 7133/10 од 13.06.2012. године, која је делимично преиначена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 4482/12 од 22.02.2013. године, развргнута је имовинска заједница између тужилаца и туженог Града Новог Сада, тако што је тужиоцима припала десна половина зграде, а туженом Граду Новом Саду лева половина зграде, гледајући са улице, а предметни стан утврђен је као сусвојина тужилаца ДД, ЂЂ и ЕЕ, са по 1/3 идеална дела. Дописом Управе за имовинско-правне послове и имовину туженог Града Новог Сада од 26.06.2013. године, обратио се тада већ покојном ББ, обавештавајући га да је Град Нови Сад у обавези да изврши повраћај уплаћених средстава по уговору који је оглашен ништавим. У прилогу је достављена процена ЈКП “Информатика„ Нови Сад о висини откупне цене за 1/2 дела стана на дан доношења пресуде Основног суда у Новом Саду П 7133/10 од 13.06.2012. године. Допис су примили подстанари предметном стану. Према процени ЈКП „Информатика“ Нови Сад, на дан 19.05.2021. године (погрешно означен датум 12.04.2021. године) откупна цена 1/2 дела предметног стана износи 1.623.817,04 динара, према одредбама Закона о становању, а сходно Закону о становању и одржавању зграда и Упутству о начину утврђивања откупне цене стана.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев и обавезао туженог да тужиљи исплати износ од 1.623.817,04 динара, позивањем на одредбе чланова 104. став 1., 210., 214., 371., 366. став 1. и 369. Закона о облигационим односима - ЗОО, налазећи да је део имовине правног претходника тужиље прешао у имовину правног претходника туженог по правном основу који је накнадно отпао. Одбио је тужбени захтев за исплату законске затезне камате на досуђени износ од 1.623.817,04 динара од 12.06.1993. године до исплате, као и тужбени захтев за исплату преко досуђеног а до укупно траженог износа од 2.645.681,03 динара, са траженом законском затезном каматом од 12.06.1993. године, до исплате. Приговор застарелости потраживања захтева за враћање главнице је оценио неоснованим из разлога што је тужени дописом од 26.06.2013. године признао обавезу враћања примљеног износа на име купопродајне цене, те се на тај начин одрекао застарелости у смислу члана 366. ЗОО. Становиште првостепеног суда је било да тужиљи припада новчани износ који је адекватан износу који је њен правни претходник исплатио правном претходнику туженог на име откупне цене предметног стана, а то је износ привилеговане цене за откуп стана у време пресуђења. Ту цену обрачунала је ЈКП „Информатика“ Нови Сад у складу са критеријумима који су узети у обзир приликом обрачунавања откупне цене стана, а према важећим прописима за откуп стана из друштвене својине у време сачињавања извештаја. Међутим, приговор застарелости у односу на потраживање камате првостепени суд је суд оценио основаним јер дописом од 26.06.2013. године тужени није изричито признао застарелост новчаног потраживања по основу камате и није се одрекао застаре у том делу.

Другостепени суд је закључио да се жалбом туженог основано указује да је приликом одлучивања о тужбеном захтеву за враћање датог по основу који је отпао првостепени суд занемарио утврђену чињеницу да је приликом обрачуна откупне цене стана утврђена купопродајна цена умањена за 20% због једнократне исплате од стране купца. Како је утврђено да је откупна цена стана 1.623.817,04 динара, имајући у виду актуелне прилике према обрачуну ЈКП „Информатика“ Нови Сад од 19.05.2021. године, то тужиља основано захтева 80% овог износа, што номинално представља 1.299.053,63 динара, који износ јој припада по основу враћања у пређашње стање на основу члана 104. став 1. ЗОО према којем свака страна враћа оно што је примила. Ако то није могуће (као што је у конкретном случају јер је због ноторне чињенице да је у време исплате купопродајне цене постојала хиперинфлација) има се дати одговарајућа накнада у новцу према актуелним ценама у време одлучивања. Преко износа од 1.299.053,63 динара до досуђеног износа од 1.623.817,04 динара тужбени захтев је неоснован због чега је првостепена пресуда у том делу преиначена тако што је одбијен тужбени захтев за разлику ових износа. Поред тога, другостепени суд је закључио да се основано жалбом тужиље указује да је првостепени суд погрешно оценио истакнути приговор застарелости потраживања камате као последице погрешног тумачења одредби чланова 366. и 369. ЗОО по коме би писмено признање обавезе враћања купопродајне цене морало да садржи изричиту одредницу о споредном потраживању. С тога је закључио да у конкретној ситуацији, на основу чланова 104. и 371. ЗОО, тужиљи припада камата од времена утврђивања висине вредности којим се успоставља еквиваленција давања што је уследило у току парнице дана 19.05.2021. године (када је извршена процена ЈКП „Информатика“ Нови Сад) до исплате. У преосталом делу тужбени захтев за исплату законске затезне камате од 12.06.1993. године до 19.05.2021. године је неоснован. Ово стога што је пресудом Општинског суда у Новом Саду П 55/94 од 06.04.1994. године утврђено да је ништав и да је без правне важности уговор о откупу стана из друштвене својине 28.05.1993. године, закључен између Општине Нови Сад као продавца и деде тужиље ББ као купца, која пресуда је потврђена пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж 1916/98 од 29.12.1998. године, при чему су правни претходници тужиље и тужиља били у поседу стана и издавали га подстанарима све до времена пријема дописа овлашћеног органа туженог од 26.06.2013. године (којим тужени потврђује своју обавезу да изврши повраћај уплаћених средстава по уговору који је оглашен ништавим), при чему тужиља до 26.06.2013. године није тражила враћање у пређашње стање, која је последица ништавости по одредби члана 104. став 1. ЗОО.

На овако утврђено чињенично стање, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су закључили да тужени има обавезу да тужиљи врати износ који је њен правни претходник платио правном претходнику туженог на име откупне цене предметног стана као правне последице утврђене ништавости уговора о откупу стана, у адекватној висини утврђеној према актуелним ценама у време одлучивања на основу члана 104. став 1. ЗОО имајући у виду да је износ који је правни преходник тужиље исплатио на име откупне цене стана 1993. године вишеструко обезвређен услед хиперинфлације.

Правилно су нижестепeни судови оценили као неоснован истакнути приговор застарелости потраживања тужиље за враћање датог (главни дуг). Код утврђене чињенице да је пресуда којом је утврђена ништавост уговора о откупу стана из друштвене својине постала правноснажна 29.12.1998. године, а да је допис туженог којим се правном претходнику тужиље нуди повраћај откупне цене стана датиран на 26.06.2013. године, обзиром да том радњом туженог није дошло до прекида рока застарелости у смислу члана 387. ЗОО, јер је у моменту слања дописа већ наступила застарелост потраживања за враћање датог по основу ништавог правног посла истеком 10 година прописаног чланом 371. овог закона. Међутим, из садржине овог дописа произлази да је тужени учинио неспорним да је „у обавези да изврши повраћај уплаћених средстава“. На тај начин, по оцени Врховног суда, након протека времена одређеног за застарелост потраживања прописаног чланом 371. ЗОО, тужени је писмено признао застарелу обавезу према њеном правном претходнику (што се протеже на њене универзалне сукцесоре), а што се у смислу члана 366. овог закона сматра одрицањем од застарелости.

И по оцени Врховног суда, тужени треба да тужиљи врати само износ од 1.299.053,63 динара, који се добија када се износ од 1.623.817,04 динара обрачунат као откупна цена стана од стране ЈКП „Информатика“ на дан 19.05.2021. године умањи за износ од 20%, имајући у виду да је приликом обрачуна откупне цене стана утврђена купопродајна цена умњена за 20% због једнократне исплате од стране купца. Стога је, супротно наводима ревизије тужиље, другостепени суд правилно применио материјално право када је преиначио првостепену пресуду у усвајајућем делу (за главни дуг) тако што је одбио тужбени захтев за исплату већег износа од износа од 1.299.053,63 динара до досуђеног износа првостепеном пресудом од 1.623.817,04 динара.

Испитујући дозвољеност ревизије изјављене против другостепене пресуде у преиначујућем делу за камату и у потврђујућем делу (за главни дуг и за камату) у смислу члана 410. став 2. тачке 4. и 5. у вези члана 413. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23), Врховни суд је нашао да ревизија тужиље није дозвољена.

Одредбом члана 410. став 2. тачка 4. ЗПП, прописано је да је ревизија недозвољена ако лице које је изјавило ревизију нема правни интерес за подношење ревизије.

У конкретном случају, налазећи да потраживање тужиље није застарело у погледу захтева за исплату камате на главни дуг другостепени суд је побијаном пресудом преиначио првостепену пресуда у делу којим је одлучено о камати (којом је у целости одбијен тужбени захтев за исплату камате) тако што је тужиљи на износ главног дуга од 1.299.053,63 динара досудио законску затезну камату од 19.05.2021. године до исплате.

Приликом оцене дозвољености ревизије, Врховни суд је имао у виду да је у конкретном случају побијаном одлуком преиначена првостепена пресуда и у погледу одлуке о камати, али налази да у односу на такву одлуку нема места примени одредбе члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку. Наиме, наведена одредба може се применити само када се примењује општи режим допуштености овог ванредног правног лека, односно у случају када се ради о ревизији изјављеној против правноснажне пресуде у којој је побијани део правноснажне пресуде или означена вредност предмета спора испод граничне вредности за дозвољеност ревизије, али не и када се ревизијом побија одлука о камати или о трошковима поступка као споредним потраживањима, одлука у споровима мале вредности и парницама за сметање државине или ако је посебним законом прописано да ревизија против одлуке у тој врсти спорова није дозвољена, и по закључку ВКС донетом на седницама грађанског одељења од 10.11. и од 08.12.2015. године.

Како је у конкретном случају преиначена првостепена одлука о камати, а према члану 28. став 1. Закона о парничном поступку, којим је прописано да када је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима прописаним у овом закону, меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора се узима само вредност главног захтева, а према ставу 2. се камате, уговорна казна и остала споредна потраживања, као и трошкови поступка не узимају у обзир ако не чине главни захтев, што значи да ревизија није дозвољена у погледу одлуке о камати, то нема места примени општих одредби из члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП о дозвољености ревизије у случају преиначења одлуке.

Осим тога, преиначење је било у корист тужиље па за изјављивање ревизије у овом делу тужиља нема ни правни интерес јер њено право није смањено.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари ради исплате поднета је 19.03.2018. године, а вредност побијаног (потврђујућег) дела је 327.736,41 динара.

Имајући у виду да се у конкретној правној ствари ради о имовинско-правном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора (која укупно износи 1.623.817,04 динара) не прелази динарску противвредност 40.000 евра, то је и ревизија тужиље недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

Поред тога, недозвољена је и ревизија тужиље изјављена протов потврђујућег дела одлуке за камату (за период од 12.06.1993. године до 19.05.2021. године) која не представља одлуку против које се ревизија може изјавити на основу члана 28. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке на основу члана 414. став 1. ЗПП, а у ставу другом изреке на основу члана 413. ЗПП.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић