Према одредби члана 404. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 са изменама и допунама), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Врховни суд је у границама својих овлашћења на основу члана 404. став 2. ЗПП оценио да у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса и уједначавања судске праксе, као ни новог тумачења права, узимајући у обзир врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге за одбијање тужбеног захтева. Тужиља уз ревизију није приложила судске одлуке које би поткрепиле потребу уједначавања судске праксе или указале на битно различито поступање судова у сличној чињеничној и правној ситуацији каква је конкретна, па није испуњен законски услов који се односи на потребу уједначавања судске праксе. Образложења побијаних пресуда за одлуку о одбијању тужбеног захтева не одступају од постојеће судске праксе у тумачењу и примени материјалног права Разлози на којима су засноване одлуке нижестепених судова у том смислу одговарају и усклађени су са важећим тумачењем права и владајућим правним схватањем у пракси нижестепених судова и ревизијског суда у примени наведених законских одредби, тако да не постоји потреба за новим тумачењем права.

Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена ни као редовна.

Чланом 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Чланом 33. став 2. ЗПП прописано је да ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац означио у тужби.

Тужба у овој парници поднета је 02.03.2021. године. Вредност предмета спора је 100.000,00 динара.

Како вредност предмета спора у овој парници очигледно не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра, то је на основу члана 413. ЗПП одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа-судија

Весна Станковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић