Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14), који се примењује на основу члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку, прописано је да ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. истог члана прописано је да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Правноснажним решењем одређено је да се врши деоба заједничке непокретне имовине предлагача и противника предлагача јавном продајом, по правилима извршног поступка, као и да ће износ новца остварен продајом бити исплаћен предлагачима и противницима предлагача сагласно њиховим сувласничким уделима, уз примену одговарајућих одредаба материјалног права. Одлучујући о посебној ревизији противника предлагача, Врховни касациони суд је закључио да у овом поступку није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити ради уједначавања судске праксе, нити је потребно ново тумачење права. Образложења нижестепених судова за одлуку о предлогу ради деобе заједничке непокретности су у складу са постојећом судском праксом у тумачењу и примени материјалног права, а околност да предлагачи и противници предлагача код РГЗ- Службе за катастар непокретности нису уписани као сувласници непокретности чија се деоба тражи, је без утицаја, с обзиром на то да су уз предлог поднете исправе које су подобне да се на основу њих упише својина на предметним непокретностима у корист предлагача и противника предлагача. Разлози на којима су засноване одлуке нижестепених судова у том смислу одговарају и усклађени су са важећим тумачењем права и владајућим правним схватањем у пракси нижестепеног суда и ревизијског суда, тако да не постоји потреба за новим тумачењем права.

Са напред наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и 55/14), који се примењује на основу члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Предлагачи су предлог ради деобе заједничке непокретности поднели 23.05.2013.године. У предлогу и током првостепеног поступка није означена вредност спора, судска такса није одређена, нити плаћена. Из налаза и мишљења судског вештака следи да је вредност заједничких непокретности 1.764.912,40 динара.

Чланом 403. став 3. Закона о парничном поступку, који се примењује на основу члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Имајући у виду напред наведено, односно да у предлогу и током првостепеног поступка није означена вредност спора, да такса није обрачуната, нити наплаћена, а да из налаза и мишљења судског вештака следи да је вредност заједничких непокретности 1.764.912,40 динара, то следи да ревизија противника предлагача није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић