Виши суд у Ваљеву је, решењем Гж 739/22 од 24.03.2022. године, ставом првим изреке, одбио, као неосноване, жалбе предлагача и противника предлагача и потврдио решење Основног суда у Ваљеву Р1 96/20 од 24.11.2021. године. Ставом другим изреке, одлучено је да се трошкови другостепеног поступка не досуђују.

Против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан, противник предлагача је изјавио благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права и предложио да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, на основу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку, ради разматрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, као и ради уједначавања судске праксе.

Предлагач је доставио одговор на ревизију противника предлагача. Трошкове ревизијског поступка је тражио опредељено.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају нису испуњени услови прописани одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, за одлучивање о ревизији противника предлагача, као изузетно дозвољеној, јер није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе ни ново тумачење права. Предмет тражене правне заштите је исплата предлагачу накнаде за експроприсану непокретност. Побијана одлука не одступа од судске праксе о утврђивању тржишне вредности непокретности за коју је планским документом извршена промена намене из пољопривредног у градскограђевинско земљиште а та промена није евидентирана у катастру непокретности (члан 88. Закона о планирању и изградњи), при чему суд, при одређивању висине накнаде, није везан искључиво за процену Пореске управе, која није образложена, већ се накнада може да одреди и вештачењем.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку, у вези одредбе члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије, у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 420. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. Закона о парничном поступку, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Поступак је започет предлогом за одређивање накнаде за експроприсану непокретност поднетим 06.11.2020. године, а вредност предмета спора је 1.468.720,50 динара (12.500 евра).

Имајући у виду да је вредност предмета спора испод динарске противвредности 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења предлога, следи да ревизија није дозвољена.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку у вези члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку.

Трошкови ревизијског поступка предлагачу нису признати пошто одговор на ревизију није потребан трошак ради вођења парнице, на основу одредбе члана 154. Закона о парничном поступку.

Из тог разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу трећем изреке донео применом одредбе члана 165. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић