Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Љубице Милутиновић, председника већа, Јасминке Станојевић, Биљане Драгојевић, Слађане Накић-Момировић и Марине Говедарица, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији су пуномоћници Мишо Добријевић и Бојан Добријевић, адвокати из ..., против тужене „ББ“ ..., са седиштем у ..., чији је пуномоћник Тамара Газдић, адвокат из ..., ради утврђења и чинидбе, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 7827/16 од 09.02.2017. године, у седници одржаној 01.11.2017. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 7827/16 од 09.02.2017. године, као изузетно дозвољеној.

УКИДАЈУ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 25898/15 од 07.09.2016. године у ставу другом и петом изреке и пресуда Апелационог суда у Београду Гж 7827/16 од 09.02.2017. године у ставу првом изреке којим је потврђен наведени део првостепене пресуде и предмет се у том делу враћа првостепеном суду на поновно одлучивање.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 25898/15 од 07.09.2016. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев па је утврђено да је део члана 2. – одељак „камата“ уговора о стамбеном кредиту бр. ... закљученог 14.09.2006. године између тужиље и тужене, а који гласи: „Банка задржава право промене каматне стопе, тј банка може до коначног измирења свих обавеза корисника кредита по овом уговору без закључења посебног анекса мењати висину каматне стопе из претходног става у складу са актима пословне политике банке који регулишу висину и начин обрачуна камате“, апсолутно ништаве одредбе уговора. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужена обавеже да јој, као стечено без основа, услед једностране промене каматне стопе, плати појединачне месечне износе са законском затезном каматом која се плаћа на валуту швајцарски франак од сваког појединачног месечног износа, па све до дана исплате у динарској противвредности. Ставом трећим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да јој, као стечено без основа, услед разлике у курсу приликом наплате, плати појединачне месечне износе са законском затезном каматом на сваки појединачни месечни износ од доспећа сваког месечног износа па до исплате. Ставом четвртим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужена обавеже да на основу уговора о стамбеном кредиту бр. ... закљученог 14.09.2006. године између тужене као даваоца кредита и тужиље као корисника кредита, умањи за износ преосталог неотплаћеног дела главнице кредита за износ од 703,56 ЦХФ, те да у складу са тим тужена сачини нови план отплате кредита и изда га тужиљи. Ставом петим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужена обавеже да јој плати износ од 1.122,72 ЦХФ на име неосноване наплате накнаде на име обраде кредита са законском затезном каматом која се плаћа по валути швајцарски франак почев од 14.09.2006. године као дана исплате, све до наплате у динарској противвредности. Ставом шестим изреке одређено је да свака страна сноси своје трошкове поступка.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 7827/16 од 09.02.2017. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена је првостепена пресуда у ставу 2. и 5. изреке. Ставом другим изреке укинута је првостепена пресуда у ставу 3, 4. и 6. изреке и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучује као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП, због уједначавања судске праксе, разматрања правних питања у интересу равноправности грађана и потребе новог тумачења права.

Врховни касациони суд налази да су испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље применом члана 404. ЗПП, због потребе уједначавања судске праксе, имајући у виду различито одлучивање судова по питању начина обрачуна затезне камате у ситуацији када је новчана обавеза изражена у страној валути. Из наведеног разлога, одлучено је као у ставу првом изреке овог решења.

Одлучујући о ревизији тужиље применом члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 55/14) Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је са правним претходником тужене закључила уговор о стамбеном кредиту дана 14.09.2006. године. Тужена банка је ставила тужиљи, као кориснику кредита, на располагање износ од 56.136,00 ЦХФ по средњем курсу банке важећем на дан пуштања кредита у течај са роком отплате од 205 месеци, а обрачуни плаћања ануитета утврђени су планом отплате и врше се у динарској противвредности по продајном курсу банке на дан уплате. Каматна стопа је уговорена у износу од 4,35% на годишњем нивоу, с тим што банка задржава право промене каматне стопе у складу са актима пословне политике до коначног измирења обавезе од стране корисника кредита без закључења анекса. Чланом 6. уговора су предвиђени трошкови обраде кредита и то 2% од износа одобреног кредита на име накнаде за обраду кредитног захтева, одобрење администрирања, 30,00 евра у динарској противвредности фиксне накнаде за обраду кредитног захтева код Националне корпорације, провизију од 2,20% од износа одобреног кредита на име премије осигурања код Националне корпорације. Дописом од 26.05.2015. године тужена је обавестила тужиљу да је обрачунат износ који је банка наплатила по основу које је наведен у тачки 2. Одлуке НБС о мерама за очување стабилности финансијског система у вези са кредитима индексираним у страној валути, у износу од 2.921,57 ЦХФ и у прилогу је доставила измењени план отплате. Вештачењем од стране вештака економско- финансијске струке од 18.05.2016. године утврђено је да је укупан износ који је тужена наплатила по основу повећања камате 2.308,60 ЦХФ, а применом иницијалног плана отплате кредита стање дуга на дан 01.03.2015. године износио би 33.366,38 ЦХФ, док по актуелном плану отплате износи 34.069,94 ЦХФ, што је више за 703,56 ЦХФ на штету тужиље. Осим тога, из налаза вештака утврђено је да је тужена 18.09.2006. године од тужиље наплатила провизију у износу од 2 % од укупног износа кредита, сходно члану 6. уговора у износу од 1.122,72 ЦХФ, те да је тужена у складу са обавештењем од 26.05.2015. године умањила износ главног дуга по кредиту за 2.921,57 ЦХФ, а што представља умањење по основу више наплаћених камата до 30.11.2011. године.

На основу тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је усвојио захтев за утврђење ништавости дела члана 2. уговора о стамбеном кредиту који се односи на променљиву каматну стопу (став 1. изреке првостепене пресуде), одбио тужбени захтев за повраћај месечних износа који се односе на стечено без основа услед једностране промене каматне стопе (став 2. изреке првостепене пресуде), одбио тужбени захтев за стечено без основа услед разлике у курсу ЦХФ (став 3. изреке првостепене пресуде), одбио тужбени захтев за умањење преосталог неотплаћеног износа дела главнице (став 4. изреке првостепене пресуде), одбио тужбени захтев за исплату накнаде на име обраде кредита као неоснован (став 5. изреке првостепене пресуде) и одлучио да свака страна сноси своје трошкове поступка (став 6. изреке првостепене пресуде).

Другостепени суд је одбио жалбу тужиље и потврдио првостепену пресуду у ставу 2. и 5. петом изреке, а укинуо у ставу 3, 4. и 6. изреке и предмет вратио првостепену пресуду на поновно суђење.

Врховни касациони суд утврђује да је ревизија тужиље основана у побијаном делу (став 2. и 5. изреке првостепене пресуде, и став 1. изреке другостепене пресуде).

Основано се у ревизији тужиље истиче да када износ дуга гласи на страну валуту, а исплаћује се у динарима, затезна камата на износ дуга који гласи на страну валуту се исплаћује у динарима (валута обавезе), па се не може прихватити закључак судова да је у конкретном случају извршена конверзија, те да се тражи враћање онога што није ни дато. Судови се позивају на члан 210. ЗОО, али је ово питање ваљало расправити са становишта Закона о затезној камати и Закона о девизном пословању.

У погледу дела захтева који се односи на исплату накнаде на име обраде кредита судови се позивају на чињеницу да је она представљала део цене уговора. Овакав закључак се за сада не може прихватити, јер су елементи уговора о кредиту садржани у члану 1065. ЗОО, према коме се банка обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени износ новчаних средстава, на одређено или неодређено време, за неку намену или без утвђене намене, а корисник се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено уговором, па се не види по ком основу су судови закључили да је накнада на име обраде кредита уговорени елемент уговора о кредиту.

У поновном поступку, првостепени суд ће у поступити по примедбама на које је указано овим решењем и утврдити све релевантне чињенице од значаја за правилну примену материјалног права и потом донети нову одлуку о тужбеном захтеву тужиље.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 416. став 2. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Љубица Милутиновић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић