Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 944/2021 од 19.10.2021. године, одбијене су, као неосноване, жалбе тужиље и туженог и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је одлучено о тужбеном захтеву и делу противтужбеног захтева за утврђење, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, сагласно члану 404. Закона о парничном поступку.

Тужени је поднео одговор на ревизију. Трошкове ревизијског поступка је тражио и определио.

Према одредби члана 404. став 1. и 2. Закона о парничном поступку – ЗПП (''Службени гласник РС'', бр. 72/11, 55/2014, 87/18, 18/20), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), а о дозвољености и основаности ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Предмет тражене правне заштите, који је предмет ревизијског одлучивања, је утврђење извршеног међусобног заузећа на парцелама странака уз захтев тужиље и туженог за чинидбу (уклањање зида помоћног објекта и крова са олуцима којима је тужени извршио заузеће на парцели тужиље, као и уклањање бетонског зида и једног дела уз бетонски зид тужиље), а побијаном одлуком правноснажно је одлучено усвајањем тужбеног и противтужбеног захтева за утврђење и одбијањем тужбеног и противтужбеног захтева за чинидбу.

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. ЗПП, јер су разлози на којима је заснована одлука другостеног суда у погледу одбијања дела тужбеног захтева и усвајања противтужбеног захтева за утврђење у складу са постојећом судском праксом нижестепених судова и ревизијског суда у примени и тумачењу материјалног права - Закона о основама својинскоправних односа, као релевантног за пресуђење ове парнице, тако да не постоји потреба за новим тумачењем права. Тужиља уз ревизију није пружила доказ о постојању различитих одлука у истој чињеничној и правној ситуацији као у конкретном случају и супротном пресуђењу судова, па није испуњен ни законски услов који се односи на потребу за уједначавањем судске праксе, док утврђено чињенично стање, које се наводима ревизије оспорава, не представља разлог за изјављивање посебне ревизије.

Из наведених разлога, применом чланова 404. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да ревизија није дозвољена ни као редовна.

Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 26.09.2012. године, а противтужба 09.04.2014. године. Вредност предмета спора побијаног дела по тужби и по противтужби је 10.000,00 динара.

С обзиром на то да се ради о имовинскоправном спору у коме вредност предмета спора побијаног дела, по тужби и по противтужби, не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни касациони суд оценио да је ревизија недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

Из наведених разлога, применом члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Захтев туженог за накнаду трошкова састава одговора на ревизију одбијен је на основу члана 154. став 1. ЗПП, јер се не ради о трошковима потребним ради вођења ове парнице, па је Врховни касациони суд одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић