Апелациони суд у Новом Саду је пресудом Гж2 233/24 08.05.2024. године, ставом првим изреке, жалбе тужилаца и туженог делимично усвојио, делимично одбио и пресуду Основног суда у Новом Саду П2 914/22 од 12.12.2023. године преиначио у побијаном делу одлуке о издржавању деце тако што је одбио тужбени захтев за обавезивање туженог за издржавање малолетног ВВ за период од 24.06.2022. године до 06.12.2022. године и обавезао туженог да на име доприноса за издржавање малолетног ВВ поред досуђених 18.000,00 динара, плаћа још 7.000,00 динара, укупно 25.000,00 динара месечно, почев од ... године као дана рођења малолетног ВВ па убудуће све док за то буду постојали законски услови, да доспеле рате плати одједном, а будуће сваког 10-ог у месецу за текући месец са законском затезном каматом на сваку доспелу рату почев од доспелости до исплате, уплатом наведених износа на текући рачун мајке АА. Истим ставом пресуда је потврђена у преосталом побијаном усвајајућем и одбијајућем делу. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка. Ставом трећим изреке, наложено је првостепеном суду да изврши исправку очигледне грешке у изреци првостепене пресуде (став осам) у писању бројева тако што ће уместо написаних: „115 дана” писати: “15 дана ”.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у потврђујућем делу става првог изреке којим је одлучено о праву становања тужилаца на стану туженог, тужени је благовремено изјавио ревизију побијајући је због погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља АА и тужени ГГ закључили су брак 08.01.2019. године. У току трајања брака рођено је двоје деце, ћерка ГГ ... године у ..., ... и ВВ у току трајања овог поступка 07.12.2022. године у ... . Након закључења брака, тужени је наставио да живи у ... док је тужена са малолетном ћерком живела у стану у улици ... број ... у ..., чији је власник тужени. Тужени је често долазио у ... где би проводио 15 до 30 дана. Тужиља је такође одлазила у ... . До прекида њихове заједнице дошло је 25.04.2022. године, у време док је тужиља била у ..., када је тужиља напустила туженог и вратила се пре планираног времена у ... . Правоснажном пресудом донетом у овом поступку брак странака је разведен, малолетна деца поверена су мајци на самостално вршење родитељског права, обавезан је тужени да доприноси издржавању малолетне деце и уређен је начин одржавања личних односа туженог са децом. У том делу се пресуда не побија ревизијом. Стан у ..., у улици ... бр. ..., тужени је стекао на основу уговора о поклону од 04.11.2021. године који је закључио са родитељима, као поклонодавцима. Дана 20.05.2022. године родитељи су против туженог поднели тужбу ради опозива овог уговора. Тужени је у том поступку признао тужбени захтев те је донета пресуда на основу признања 22.07.2022. године, која пресуда није правноснажна. По прекиду заједнице са туженим, тужиља са малолетном децом живи у стану у ... у улици ... . Стан се налази у оквиру куће површине 70м2 а кућа је у саставу пословног објекта фирме „...” чији су власници тужиља и њена сестра. Ова кућа је власништво поменуте фирме. У тој фирми тужиља је запослена као .... Тужени живи у ... у изнајмљеном стану. Има своју фирму у којој ради као ... .

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да су испуњени услови из члана 194. Породичног закона и установили су право становања тужилаца-малолетне деце заједно са њиховом законском заступницом, тужиљом првог реда, на стану чији је власник тужени.

Врховни суд је оценио да се ревизијом туженог неосновано побија другостепена пресуда због погрешне примене материјалног права.

Према члану 3. став 1. Конвенције о правима детета (Закон о ратификацији конвенције Уједињених Нација о правима детета „Службени лист СФРЈ“-Међународни уговори број 15/90 и „Службени лист СРЈ“ – Међунарони уговори број 4/96 и 2/97), у свим активностима које се тичу деце, без обзира да ли их предузимају јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела, најбољи интерес детета биће од првенственог значаја. Државе чланице се обавезују да детету обезбеде такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит, узимајућу у обзир права и обавезе његових родитеља, законитих старатеља, или других појединаца који су правно одговорни за дете и да предузимају по том циљу све потребне законодавне и административне мере (став 2). Ова обавеза преузета је чланом 6. став 1. Породичног закона којим је прописано да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета.

Према члану 4. наведене Конвенције, државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у тој Конвенцији, а по члану 27. став 1. и 2. државе чланице признају право сваког детета на животни стандард примерен физичком, менталном, духовном, моралном и друштвеном развоју детета и родитељ или друга лица одговорна за дете имају првенствено одговорност да, у оквиру својих способности и финансијских могућности, обезбеде животне услове потребне за развој детета.

Одредбом члана 194. Породичног закона, прописано је да дете и родитељ који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ детета ако дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану. Право становања траје до пунолетства детета. Немају право становања дете и родитељ ако би прихватањем њиховог захтева за право становања представљало очигледну неправду за другог родитеља.

У конкретном случају конституисањем права становања у корист малолетне деце и мајке, као родитеља који врши родитељско право, а који немају право својине на усељивом стану, пружа се заштита права деце на дом и заштита најбољег интереса малолетне деце. Неосновано се ревизијом указује на то да је тужиља АА сувласник усељивог стана који се налази у ... у улици ... број ..., те да становањем у том стану, тужиља има решено стамбено питање. Наиме, тужиља није власник стана у коме по прекиду брачне заједнице живи са малолетном децом, већ је стан власништво фирме, при чему је без утицаја чињеница да је тужиља сувласник фирме.

По оцени овог суда, установљавањем права становања у корист тужилаца оправдано се даје предност заштити интереса малолетне деце кроз заштиту њиховог права на дом и, с обзиром на имовинске прилике туженог, не представља очигледну неправду за туженог. Пресељење деце из стана у коме су становали и који се налази у оквиру фирме у стан туженог у оквиру истог града, обезбеђују се тужиоцима услови који им пружају животни стандард примерен њиховим развојним потребама, а одговорност је родитеља да такав стандард омогуће деци.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд одлучио је као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с,р,

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић