Врховни суд, у већу састављеном од судија: Звездане Лутовац, председника већа, Иване Рађеновић, Владиславе Милићевић, Татјане Миљуш и Јасмине Стаменковић, чланова већа, у парници тужиље AA из ..., чији је пуномоћник Ивица Јовановић, адвокат из ..., против туженог ЈП „Путеви Србије“ Београд, чији је пуномоћник у поступку по ревизији Бранислав Поповац, адвокат из ..., ради поништаја споразума и исплате разлике накнаде, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Вишег суда у Врању Гж 547/23 од 15.03.2023. године, у седници одржаној 15.05.2024. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужeног, изјављеној против пресуде Вишег суда у Врању Гж 547/23 од 15.03.2023. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Вишег суда у Врању Гж 547/23 од 15.03.2023. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Врању П 343/22 од 07.11.2022. године, исправљеном решењем истог суда П 343/22 од 09.12.2022. године ставом првим изреке, обавезан је тужени да тужиљи на име разлике између исплаћене до припадајуће накнаде за експроприсано пољопривредно земљиште – кат. парцелу .., уписане у лист непокретности .. КО ..., исплати 48.816,00 дианра са законском затезном каматом од 07.11.2022. године, као дана пресуђења, до исплате. Ставом другим изреке, утврђено је да је ништав споразум о накнади за експропријацију закључен пред Секретаријатом за имовинско-правне послове Градске управе Града Врања под бр. 465-265/13-07 од 23.01.2014. године, јер је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима, закључен између тужиље и туженог. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади парничне трошкове у износу од 147.059,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности одлуке до исплате.

Пресудом Вишег суда у Врању Гж 547/23 од 15.03.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у ставовима првом и другом изреке, са исправком, у ставу првом изреке. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу трећем изреке, тако што је обавезан тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка плати износ од 142.053,00 динара, са законском затезном каматом од извршности одлуке о трошковима до исплате.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права са предлогом да се о ревизији одлучује као изузетно дозвољеној на основу члан 404. ЗПП.

Према члану 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11...10/23 други закон), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности ревизије из става првог овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија (став 2.).

По оцени Врховног суда, услови за примену института изузетно дозвољене ревизије из члана 404. став 1. ЗПП у конкретном случају нису испуњени. Предмет тужбеног захтева је утврђивање ништавости спорзума о накнади за експропријацију закљученог пред Секретаријатом за имовинско-правне послове Градске управе Града Врања под бр. 465-265/13-07 од 23.01.2014. године, јер је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима, закључен између тужиље и туженог, и исплата разлике између исплаћене до припадајуће накнаде за експроприсано пољопривредно земљиште – кат. парцелу .., уписане у лист непокретности .. КО ... .

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да је побијана пресуда у складу са праксом ревизијског суда и правним схватањем израженим у одлукама Врховног касационог суда и Врховног суда суда у којима је одлучивано о истоветним тужбеним захтевима, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, у ситуацији када је предмет споразума о одређивању накнаде земљиште за које је планским документом (у конкретном случају то је Генерални урбанистички план Града Врања) извршена промена намене из пољопривредног у грађевинско земљиште, а ова промена није евидентирана у катастру непокретности (чланoви 83. став 2. и 88. Закона о планирању и изградњи). Ревизијом се неосновано указује на другачије одлуке овог суда и нижестепених судова. Постојање другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став, јер правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања, због чега не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

На основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је нашао да изјављена ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради утврђења ништавости и стицања без основа поднета је 11.10.2012. године. Вредност предмета спора је 48.816,00 динара.

Како се у конкретном случају ради о имовинско-правном спору у коме вредност предмета спора побијаног дела очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни суд је применом члана 403. став 3. ЗПП нашао да ревизија није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић