Против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан, тужиља је изјавила благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног суда, у конкретном случају испуњени су услови за усвајање посебне ревизије због потребе уједначавања судске праксе, па је одлучено као у ставу првом изреке, на основу члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП, Врховни суд је нашао да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, Више јавно тужилаштво у Београду је дана 16.09.2013. године донело наредбу о привременом одузимању од тужиље – путничког возила марке „Ford Fiesta“, рег. ознаке ... до коначне одлуке суда, због сумње да се радило о имовини која је проистекла из кривичног дела. Виши суд у Београду је решењем од 07.11.2013. године одбио захтев за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела против више лица а између осталог и овде тужиље. Након тога, Виши суд у Београду је решењем Кв 229/15 од 24.03.2015. године у односу на овде тужиљу, одбио приговор ВЈТ у Београду да се тужиљи одузме предметно возило. Возило се привремено налазило на плацу Дирекције за управљање одузетом имовином а у периоду од 16.09.2013. до 12.10.2015. године, када је враћено тужиљи. Вештачењем је утврђено да је вредност возила приликом одузимања била 221.444,55 динара, а приликом враћања тужиљи његова вредност је била 171.730,40 динара. Трошкови транспорта за преузимање враћеног возила изнели су 67.363,82 динара, па је на такав начин тужиљи причињена штета у износу од 137.911,42 динара.

При овако утврђеном чињеничном стању нижестепени судови су закључили да је тужбени захтев тужиље неоснован. Ово из разлога што нема основ за примену члана 172. ЗОО јер у радњи надлежног органа није било ни незаконитог и неправилног рада. Према Законику о кривичном поступку регулисано је привремено одузимање предмета (чл. 147-151) због постојања сумње да је извршено кривично дело. Стога нема одговорности тужене за предметну материјалну штету. Тужиља је могла тражити штету само од извршиоца кривичног дела. Другостепени суд додатно закључује да је возило било смештено на плацу Дирекције за управљање одузетом имовином, иста има својство правног лица, могла је бити странка у овом поступку па стога тужена није пасивно легитимисана нити је одговорна за штету.

По оцени Врховног суда, у нижестепеном поступку на правилно утврђено чињенично стање погрешно је примењено материјално право.

Према члану 172. став 1. ЗОО прописано је да правно лице одговора за штету који његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Члановима 147-151. Законика о кривичном поступку предвиђена је могућност привременог одузимања предмета и повраћај одузетих предмета у вези вођења кривичног поступка, а чл. 8. и 49. Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела ближе опредељује обавезе Дирекције у поступању у таквим случајевима. Међутим, предметно возило је одузето по налогу ВЈТ у Београду сходно одредбама ЗКП. Али то не значи да се у таквим случајевима не треба понашати стручно уз правилну процену доказа и основаности сумње за неопходност одузимања предметног возила. Тужиља је ослобођена да је извршила кривично дело а још у току истраге суд је одбио предлог ВЈТ за привремено одузимање возила. То указује да је постојао неправилан рад државног органа (ВЈТ), а одузета ствар се мора вратити у онаквом стању као када је била одузета. Тужиљи је штета причињена неправилним радом Вишег јавног тужилаштва у Београду, за чији рад тужена одговора по члану 172. ЗОО. Стога је неправилан закључак другостепеног суда да тужена није пасивно легитимисана већ Дирекција за управљање одузетом имовином јер Дирекција предметну ствар држи у име и за рачун тужене, а преко које тужена на тој ствари има посебну државину. Вештачењем је правилно утврђена висина штете коју је тужиља претрпела због привременог одузимања спорног возила. Стога је тужена дужна да назначену штету накнади сходно цитираним прописима.

Због напред изнетог, Врховни суд је применом члана 416. став 1. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Одлука о трошковима поступка донета је на основу члана 165. став 2. у вези члана 153. став 1. и члана 154. ЗПП па су тужиљи признати следећи трошкови и то: за стручни састав тужбе 6.000,00 динара, за стручни састав поднеска 25.05.2018. године 6.000,00 динара, на име стручног састава за жалбу 12.000,00 динара и за састав ревизије 13.500,00 динара, што све укупно чини 37.500,00 динара. Остали трошкови нису признати јер нису опредељени по висини у смислу члана 163. став 2. ЗПП, а у списима предмета се не налази ни прецизирани трошковник након закључене расправе пред првостепеним судом.

Председник већа - судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић