Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Правноснажном пресудом, применом одредби материјалног права из одредбе члана 4. Закона о промету непокретности („Службени гласник РС”, бр. 42/98,111/09), члана 28. став 2. Закона о основама својинскоправних односа и члана 210. Закона о облигационим односима, цитираних у образложењу првостепене пресуде, одбијен је тужбени захтев за признање правног дејства (конвалидацију) усменом уговору о купопродаји непокретности закљученом између тужиоца и правног претходника тужене, као и евентуални тужбени захтев за утврђење права својине на предметној непокретности одржајем, јер тужилац не испуњава услов законитости и савесности за стицање права својине путем одржаја, будући да, иако је по усменој купопродаји ушао у посед непокретности, није могао оправдано сматрати да непокретност држи као своју, јер је знао да нема пуноважан правни основ стицања права својине на непокретности. Последично су одбијени тужбени и евентуални тужбени захтев за исплату новчаног износа који је тужена, правни следбеник пок. ВВ, добила као накнаду за накнадно експроприсану предметну непокретност.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да су нижестепене пресуде у складу са праксом ревизијског суда и правним ставовима израженим у одлукама Врховног суда, у којима је одлучивано о захтевима тужилаца са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, ради разматрања правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Тужилац није уз ревизију доставио правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Поред наведеног, ревизијом се оспорава оцена доказа и утврђено чињенично стање, што не представља разлог за примену института изузетне дозвољености ревизије.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, бр. 72/2011…10/2023, у даљем тексту: ЗПП) одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5., у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 15.10.2020. године, у којој је као вредност предмета спора означено 729.118,04 динара. На дан подношења тужбе 1 евро је, према средњем курсу НБС, износио 117,5736 динара, па вредност предмета спора представља динарску противвредност 6.201,38 евра.

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан поношења тужбе, то ревизија тужиоца није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић