Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18 - у даљем тексту: ЗПП), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана, одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија (став 2. наведеног члана).

Врховни касациони суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о изјављеној ревизији као о изузетно дозвољеној у смислу одредбе члана 404. став 1. ЗПП.

Правноснажном пресудом одлучено је о захтеву тужиље за новчано обештећење због повреде права на суђење у разумном року у поступку пред Привредним судом у Сомбору Ст. 45/2010. Повреда овог права тужиљи је утврђена решењем Привредним судом у Сомбору Р4 ст 476/2018 од 19.03.2018. године. О праву тужиље на новчано обештећење и висини новчаног обештећења судови су одлучили ценећи одредбе члана 30 Закона о заштити права на суђење у разумном року. Тужиља у ревизији указује на неуједначену судску праксу у погледу одлучивања о висини накнаде за новчано обештећење. Међутим, у пресуди која је приложена уз ревизију није реч о идентичној чињеничној и правној ситуацији као у овој парници, тако да нема потребе за одлучивањем о ревизији ради уједначавања судске праксе. Одлука о висини новчане накнаде због повреде права на суђење у разумном року у одређеном поступку, не чини судску праксу о одређеном правном питању. Висина новчаног обештећења одређује се у сваком конкретном случају према чињеницама и околностима које су од утицаја на оцену трајања суђења у разумном року. Имајући изнето у виду, као и да тужиља није ускраћена у праву на новчано обештећење због повреде права на суђење у разумном року, Врховни касациони суд је оценио да нису испуњени услови за примену института изузетне дозвољености ревизије.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке, на основу члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије, применом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиље није дозвољена.

Одредбом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП прописано је да је недозвољена ревизија изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе.

Тужба у овој ствари је поднета 03.08.2018. године са захтевом за новчано обештећење због повреде права на суђење у разумном року. Тужбени захтев гласи на износ од 3.000 евра у динарској противредности.

Чланом 27 Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, бр. 40/15) прописано је да независно од врсте и висине тужбеног захтева, у поступку пред судом сходно се примењују одредбе о споровима мале вредности из закона којим се уређује парнични поступак (став 1) и да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС. Одредбом члана 479. став 6. истог закона, прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Имајући у виду да у поступку по тужби за новчано обештећење ревизија није дозвољена у смислу члана 27. став 3. Закона о заштити права на суђење у разумном року, то је Врховни касациони суд донео одлуку као у ставу другом изреке на основу члана 413. ЗПП.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић