Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 2032/2020
10.06.2020. година
Београд

 

Врховни касациони суд у већу састављеном од судија Jасминке Станојевић, председника већа, Бисерке Живановић, Споменке Зарић, Гордане Комненић и Зоране Делибашић, чланова већа, у парници тужилаца АА, ББ, ВВ и ГГ, сви из ..., против тужене Републике Србије, Војска Републике Србије, коју заступа Војно правобранилаштво – Одељење у Нишу, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж 4711/19 од 24.10.2019. године, у седници од 10.06.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж 4711/19 од 24.10.2019. године, као о изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж 4711/19 од 24.10.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Нишу П 1651/17 од 02.08.2019. године, ставом првим изреке тужена је обавезана да тужиоцима накнади материјалну штету у износу од 2.191.023,00 динара и да им накнади нематеријалну штету због претрпљених душевних болова услед смрти блиског лица, по 890.000,00 динара, све са законском затезном каматом од пресуђења до исплате. Ставом другим изреке тужена је обавезана да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 574.200,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 4711/19 од 24.10.2019. године, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда.

Против другостепене пресуде, заступник тужене је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права и из разлога прописаних чланом 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11.. 87/18). Наиме, уз ревизију нису приложене другачије судске одлуке у погледу примене чл. 193. и 201. Закона о облигационим односима, у погледу чије примене постоји уједначена судска пракса. Зато је одлучено као у ставу првом одлуке.